Читај ми!

Траг: Борисав Станковић

„Слађе је сневати неголи збиљу гледати", први део

Трагом биографских података, поштовалаца и сећања потомака кренули смо на путовање кроз духовни и стварни свет Борисава Станковића.

Ко је заправо писац који и данас својим делима буди старо Врање? Шта је то понео из родног града? Какав је живот имао у Београду носећи у себи Врање као непресушну инспирацију? Који тренутак у разговору са Ивом Андрићем мами сузу у његовом оку? Како звучи песма „Мирјано, моме Мирјано" у Луксембуршком парку у Паризу? Шта памти његова унука и како потомци чувају сећање на деду?

Књижевник Борисав Станковић живео је на размеђи времена и простора бележећи лепоту старог Врања и изненађујући значај новог који утичу на живот и људе. Упијао је и бележио радост и патњу људи о којима је слушао или које је сретао од најранијег детињства, проживљавао њихове судбине и обликовао их у књижевне јунаке, сасвим нове људе који карактеришу његов поетски свет.

Мирис шимшира, јек калдрме и шуштање шалвара оживели су у разговору са саговорницима који су радо и надахнуто говорили о Станковићу. У аутентичном простору Борине куће и дворишту, уз шкрипу капиџика разговарали смо о стварном болу, патњи, породичним радостима великог књижевника са Зором Живадиновић Давидовић, унуком Борисава Станковића, Зораном и Милицом Давидовић, његовим потомцима.

А шта је то мераклијско, снажно и опијајуће у његовом делу казивали су Мирослав Цера Михаиловић, књижевник и председник Књижевне заједнице „Борисав Станковић" и Сунчица Денић, књижевница и професорка Учитељског факултета у Врању.

Слике негдашњег живота које читаоцу преноси и данас су присутне на позоришној сцени, у школској лектири и чланцима књижевних критичара.

Ауторка: Радица Смиљковић
Сниматељ: Игор Ивановић, Димитрије Хаџи Николић
Монтажа: Драган Узелац