Čitaj mi!

U vreme pandemije najvrednije su deonice života

Posle osam meseci života sa pandemijom koronavirusa, na berzi postojanja najveću vrednost imaju deonice života. Njima najbolje trguju oni koji su trenirali duhovne discipline. Strpljivi, staloženi, razumni, ljudi s darom da uvek pronađu iskrice smisla i motivacije.

Osam meseci bez zagrljaja i proslava: rođendana, svadbi, godišnjica, diplomiranja, zaposlenja...

Strpljenje slabi.

Juče mi stiže mejl od poznanice iz Milana, koja je zbog korone ostala bez posla u pozorištu, a drugi ne uspeva da nađe.

"Kako si?", piše, "poludeću od ove korone, ne mogu više, dokle ćemo ovako? Piši odmah, molim te."

Pišem odmah... o jesenjoj šetnji mirnim delom Beograda, dok snimam fotografije prolaznika, malih prodavnica svačega, neba pred kraj dana... Pišem da je i meni teško, kao i mojoj porodici i prijateljima, ali to prevazilazimo svakodnevnom motivacijom, dopisivanjem i razmenom fotografija naših gradova.

Stiže radost sa njenim odgovorom i snimci Milana u sumrak, sa terase zgrade u kojoj živi.

Fotografije prosleđujem prijateljici iz Španije, operskoj pevačici koja zbog pandemije već mesecima nema angažmane, drži časove solo pevanja "onlajn". 

Ona potom fotografiše Barselonu i šalje poruku: "Znam da moram da izdržim, ali ne znam kako."

Tako mesecima reči i slike putuju Evropom.

Kupovina nade.

U svojoj jo-jo kutiji, tako zovem mesto čuvanja lepih trenutaka, pronalazim program za koncert na Kolarcu našeg prijatelja violiste. Zvuk za pamćenje. Dok slušam njegov disk, pišem mejl prijateljima iz Nemačke sa kojima sam bila na tom koncertu.

"Dobro smo, odgovaraju, spremamo se za proslavu rođendana." "Proslavu? A korona?", pitam. "Ti mnogo gledaš televiziju. Korona je običan grip, nemoj da paničiš", odgovaraju mi.

Mejlovi dolaze i odlaze.

Od sestre iz Haga stižu najlepše fotografije s mirisom keksa s karamel prelivom. Ne voli, fotografije na kojima su ljudi s maskama, i uvek napiše: "Evo još nekoliko bez maske."

Jednog dana, umesto sestri, mejl pod nazivom "duhovni skafander" (inače sva pisma koja šaljem od početka pandemije imaju taj naslov) greškom uputim poznanici, lekaru u penziji.

Tekst o tome kako je u ovom vremenu najznačajnije kreirati sopstveni duhovni skafander koji štiti od straha, neizvesnosti, apsurda, besmisla, zlih ljudi... možda čak i od koronavirusa.

"Kakav duhovni skafander dok ljudi umiru", odgovorila mi je.

Nisam objašnjavala da pismo uopšte nije bilo njoj namenjeno.

Na kraju dana čitam pristigle mejlove o sećanju na doba pre korone obeleženo nedostatkom vremena, nezadovoljstvom zbog nemanja nečeg materijalnog. Sećam se rečenice koju sam često ponavljala: "Da li će neko nekada zaustaviti ovaj brzi voz?"

"Đuti", govorila mi je kuma, "nemoj to da izgovaraš, zamisli da se desi."

Desilo se.

Možda smo bili u pogrešnom vozu. A u pogrešnom vozu svaka stanica je pogrešna.

Sada valja naučiti trgovati deonicama života. 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">