Zašto su nam neophodne knjige koje niko ne čita

Kada su Artura Klarka, poznatog vizionara, pitali šta će biti prvi korak po kojem ćemo prepoznati društvo budućnosti, on je kazao da će se on videti po tome što će reklame u masovnim medijima prestati da lažu.

Kada bi mene neko pitao po čemu ću videti da nastupa društvo budućnosti, ja bih kazao po tome što bih primetio da urednici čitaju knjige koje objavljuju. Želim odmah da pojasnim ono što u prethodnoj rečenici liči na etiketu.

U Britaniji postoji oko 30.000 izdavača, u Americi i dvostruko više. U Australiji ih ima oko 20.000, što ukupno čini oko 110.000 izdavača na anglo-saksonskim narečjima širom sveta. Pretpostavimo da u ostatku sveta, na svim jezicima ima još toliko. Ovo čini armiju izdavača od preko dvesta dvadeset hiljada. Među njima ima malih i velikih izdavačkih kuća, ali u proseku u svakoj izdavačkoj kući mora da radi barem tri urednika koji čitaju nove rukopise.

Dakle, u ovom času u svetu najmanje oko 650.000 urednika čita novi rukopis. No, da li čita? U 21. veku, ali i znatno ranije proširila se, da je tako nazovem klaster-praksa objavljivanja knjiga. Jednostavnije rečeno, naslovi se prepisuju i tako prave klasteri. Ako je knjiga postigla uspeh na nemačkom, objavljuje se bez premišljanja na poljskom, litvanskom, estonskom, češkom i slovačkom jeziku. Ako je knjiga doživela uspeh na francuskom, objavljuje se na portugalskom, španskom, italijanskom jeziku i širom Latinske Amerike.

Niko, ali doslovno niko na jezicima koji popunjavaju klastere novih izdanja te knjige ne čita zato da bi je eventualno prihvatio ili odbacio. U redu, da li ih čita barem neko na nemačkom i francuskom? Reklo bi se ni tu. Knjige se biraju po tome da li zadovoljavaju neke potrebe, da li diraju neku tabu-temu, da li obrađuju neku aktuelnu problematiku (pandemija korona virusa, recimo) i ni urednici prvih izdanja ih ne čitaju, barem ne od korica do korica, barem ne tako da realno odluče da li je knjiga loša ili dobra, barem ne da bi je po svojoj savesti odbili.

Isto je i sa knjigama sa malih jezika koje su pomognute nacionalnim programima za podsticanje prevođenja. Izuzetno je teško kazati koliko knjiga trenutno cirkuliše Evropom na relaciji slovački-mađarski; mađarski-bugarski; bugarski-litvanski; litvanski-slovenački; slovenački-hrvatski; hrvatski-estonski; estonski-albanski; albanski-rumunski; rumunski-srpski...

Dve se stvari mogu kazati: to je izuzetno veliki broj knjiga koje ne čita nijedan urednik. Objavljuju se takođe po klasterima. Često nisu ni namenjene prodaji nego deklarisanju trošenja budžetskog novca sa konkursa.

Čini mi se da na taj način najmanje 10.000 naslova na manje rasprostranjenim jezicima trenutno nema čitalaca. Čemu onda služi njihovo objavljivanje? Zadovoljavanju raznih privida, jer dvadeset prvi vek je, podsetiću, virtuelni vek. U pitanju su samo cifre koje se odobravaju na raznim političkim nivoima: broj prevoda, broj pisaca na stranim jezicima, broj jezika na koje su knjige prevedene... "Vrlo dobro. Sledeće godine neka sve to bude tako, ali za 6 odsto više..."

Da se vratimo globalnoj slici. Onih 650.000 svetskih urednika, odobri najmanje jednu knjigu mesečno. Tako dolazimo do prave globalne pandemije od 7.800.000 naslova koje su potpisali urednici sveta samo prošle 2019. godine! Odgovorno slutim da nijednu ili gotovo nijednu od tih knjiga nisu pročitali do kraja, na njoj radili, i svim srcem stali iza njene sadržine!

Tako dolazimo do prave svetske zaraze, moglo bi se čak kazati zagađenja planete hartijom, jer svaki od 7.800.000 naslova štampa se barem u dve hiljade primeraka u proseku. (Minimalni tiraž za zemlju veličine Srbije je 500 komada, ali za zemlju veličine Francuske je to 5.000 primeraka.)

Na taj način dolazimo do zapanjujućih 15.600.000.000 - da napišem i slovima petnaest milijardi i šesto miliona - primeraka knjiga koje stoje po izdavačkim magacinima, a odštampane su samo u 2019. godini. Možda i polovina njih "ide" i one se sele na police čitalaca, ali polovina ne ide, ne čita se, i što je najgore - nije ni namenjena čitanju.

Ko zna koliko tona knjiga ide u otpis u staru hartiju godišnje, da bi se ta hartija reciklirala i od nje u 2020. godini štampalo novih 15.600.000.000 primeraka knjiga.

Šta nam ovo govori: najjednostavnije nešto o bledilu urednika, nevidljivosti knjiga, haotičnosti čitalaca i - gotovo potpune nemogućnosti da se dobra knjiga provuče i iza nje stanu urednik, izdavač i čitaoci!

Lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego neverniku ući u raj (Jevnđelje po Mateju, 10.25)

Lakše je za jednim stolom naći Šekspira, Getea, Tolstoja, Džojsa, Mana, Muzila, Foknera, Borhesa, Markesa, Bulgakova, Andrića, Crnjanskog i Eka, nego dobroj knjizi stići do čitalaca (Jevanđelje po savremenom izdavaštvu, 1.1)

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 02. mar 2020, 16:04) - Grkinja [neregistrovani]

Biblioteka

Dosta imam knjiga koje sad više se ne prodaju, istorijski su romani i veoma lepo napisane. Osećam se srećna što sam ih čitala i čuvam ih za sledeće generacije.

(ponedeljak, 02. mar 2020, 14:44) - Odustao davno [neregistrovani]

Tolstoj

Poslednja rečenica je contradictio in adjecto: ako su na stolu Džojs, Crnjanski itd itd... onda je dobroj knjizi očigledno lako da stigne do čitaoca, i da kraj njega ostane dugo. Inače, problem iznet u tekstu prepoznat je pre 130 godina: Lav Tolstoj: "Šta je umetnost", traktat iz 1896. godine, takođe proglašava ogromnu količinu štampanih knjiga širom sveta "bezvrednom umetnošću" i takođe se bavi ovom vrstom računice. Problem smo dakle do danas samo uspeli da enormno uvećamo...