Neću koronu, dajte burek

U trenutku kad se svet bori sa koronavirusom, jedan od mojih najboljih prijatelja u Beograd nakratko dolazi iz Šangaja. Iznenađen i srećan zbog toga što ga vidim posle mnogo vremena organizujem tradicionalni srpski doručak – burek sa mesom. U pekari pričamo o virusu, red ispred nas nestaje brzinom svetlosti.

Ustajem rano, gledam crtaće sa bebom, peremo sudove i kuvamo kafu. Uživam da gledam kako se igra plastičnom flašom kao da sutra ne postoji. Čitam vesti, stranice sajtova pune priča o koronavirusu. Od nultog pacijenta do saveta o maskama.

Kovid-19 ante portas, drhti svet od nepoznatog neprijatelja od koga i nije baš siguran kako da se brani.

Nemam živaca da čitam sve, dosađujem se, a i da kojim slučajem ne dobijem napad panike, anksioznosti u najmanju ruku, bacam se na magazinske teme.

Zvoni telefon, javljam se, primećujem da je prilično rano da bi me M. zvao, jer znam da je vremenska razlika sa Kinom oko sedam sati.

Pokazuje mi u video-pozivu poznate zgrade u naselju Braće Jerković. Ne verujem baš, ali javljam mu da stižem za deset minuta.

Palim auto i odlazim da ga pokupim.

Naravno, gde ćemo u nedelju jutro nego pravo u pekaru na Dušanovcu, siguran u to da posle pet godina čovek ne može da odbije burek, imao-nemao koronavirus.

Javljam majci da je došao, oduševljena je, ali pita kako je. Kažem valjda super. Supruga me pita isto, smeška se, ali joj nije svejedno. Meni baš i nije jasno zašto je to sad važno. Valjda nalet dopamina.

Drugarski zagrljaj ispred zgrade. Ne razumem zašto je prepešačio 20 kilometara u Moskvi, odakle je imao let za Srbiju, u salonskim cipelama. Ali, to liči na njega. Pitam da li ima koronavirus. Kaže da nema, ali može da nabavi. Smeh solidno dugačak.

Kad posle pet godina vidiš nekog sa kim si "potrošio" toliko vremena i razmenio toliko reči nije da baš misliš o nekakvom tamo koronavirusu.

U pekari, u kojoj je svakodnevno ogromna gužva, naglas pričamo o tome kako iz stana u Šangaju nije izlazio 14 dana, osim dva puta do prodavnice, i koliko je metro u tom gradu prazan, o disciplini Kineza i tome kako vežbaju u svojim stanovima ne bi li, po preporukama nadležnih, ojačali imunitet.

Upoređujemo to sa srpskim mentalitetom, ali nam se brkovi osmehuju vrućim tepsijama.

Odjednom osećaj da se ljudima pale crvene lampice – u prostoriji je kontaminirana osoba i red pred nama magično nestaje. Insistiraću da dolazi češće nedeljom i da mu se jede burek.

Nezainteresovano bacam pogled ka "kolegama" kupcima i gledam njihove odraze u ogledalu pekare. Niko ne gleda ka nama, ali sam siguran da žele detaljno da čuju o čemu pričamo.

Tamo gde ponekad u redu za 250 grama sa mesom čekam po 15 ili 20 minuta, nikad brže nisam kupio burek, nikad. Niko se nije zadržao u kurtoaznom razgovoru sa inače sjajnim ljudima koji rade u pekari. Uzmu, plate, okrenu se, pogledaju i odu. Korona je "oduvala red".

Nisam više siguran da li je sve pitanje mentaliteta i da li postoji nešto na šta bismo mogli da naiđemo pokušavajući da dopremo do nečeg dubljeg od toga. Moguće je da je strah jedino stariji.

Na ovim prostorima mnogi su igrali na tu kartu, plašeći ljude od njih samih i nestvarnih spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja.

U jedno sam, međutim, ipak siguran – da ponekad nije najjednostavnije razlučiti šta je istina, a šta dezinformacija u ovoj infodemiji, poplavi vesti izazvanih težnjom za čitanošću i koronavirusom.

Ne postoji, čini mi se nagrada za sopstveni strah. Možda samo za tuđ.

Ipak, korono, hvala ti za burek.

broj komentara 3 pošalji komentar
(četvrtak, 27. feb 2020, 00:35) - anonymous [neregistrovani]

Odlican tekst

Hvala na tekstu!!!!
Iznenadjujuce fenomenalno.
Hvala,hvala

(sreda, 26. feb 2020, 19:37) - anonymous Milan [neregistrovani]

Haha

Text savršenstvo. Svaka čast tekstopiscu. Ali ovo je bio vrhunac.
Корона је "одувала ред".... e sad zamislite koliko mi volimo burek pogotovu ujutru da bi se i potukli zbog njega a ondak mi dodje ova slika u glavu ... kaze Корона је "одувала ред".... haha ovo je fenomenalno kao cela priča naravno.

(sreda, 26. feb 2020, 17:51) - Ljiljana Kostadinović [neregistrovani]

Slatko se ismejah

Kako se samo obične, normalne stvari predstavljaju kao skandalozne... Ali sigurno nas je više ovakvih koji realno, a ne medijski, pristupamo životu. Nego bih dodala. Kao da se niko ne seća istog širenja panike zbog ebole, sarsa, ptičjeg gripa itd. Valjda uvek pred Olimpijske igre. Ili već oko nečeg. Kako se ne umore... Da se plaše od budalaština. Kao da nikad u životu nisu bili bolesni i morali da to odleže. Što bi rekao Emir Kusturica kad je preminuo patrijarh: Preko milion ljudi poljubilo je upokojenog patrijarha i niko se ne razbole. A ovi se razboljevaju i od slušanja o tome. Hvala što ste me nasmejali. Zapamtiću: Imaš koronu? Nemam, mogu da nabavim.