Vek Valtera: Heroj koji nedostaje

Prošao je čitav vek otkako je u Prijepolju rođen najpoznatiji jugoslovenski obaveštajac Vladimir Perić Valter, koji današnji mitski status najviše duguje filmu iz 1972. godine, "Valter Brani Sarajevo". Šta znamo o čoveku i njegovom radu, koje je enigme ostavio za sobom, zašto danas govorimo o čak tri Valtera, u šta se danas pretvorio mit o njemu?

Ko je Valter koji je zaista branio Sarajevo? Najviše opipljivih sećanja na njega čuva Prijepolje. U osnovnoj školi koja nosi njegovo ime, deca će kao iz topa ispričati osnovne informacije: da je rođen 28. 12. 1919. u Prijepolju, da je bio partizanski obaveštajac, da je poginuo u borbi protiv fašizma i 1953. postao narodni heroj Jugoslavije.

U glavnoj ulici, Valterovoj, nalazi se muzej, u kome se čuvaju njegove čizme. Doneli su ih Valterovi rođaci. Tu je i veliki broj fotografija, iz detinjstva, mladosti, rata. Za ratne se ne zna gde su tačno slikane.

Na Valtera danas podsećaju i dve biste, u parku i ispred škole.

I dalje, najpoznatija ličnost poreklom iz Prijepolja ovde je Valter, pa onda Vlade Divac, kaže Zoran Filipović, koji predaje istoriju u školi koja nosi ime slavnog obaveštajca. Sve se o njemu zna, dodaje, iako je film izgradio neki novi lik.

"Igrao se sa ostalom decom igara kao što su lopta, klis, 'Boj na Kosovu'. To je bila posebna igra, pored Lima su kopali rovove, gađali se sitnim kamenčićima. Kažu da je bio dobar drug, da je voleo da čita, u to vreme je nabavio i knjigu Robinson Kruso", priča Filipović.

Do rata, priča je poznata. U Beogradu se školovao na Trgovačkoj akademiji, upisao Višu poslovnu školu, stupio u radnički pokret i postao član Komunističke partije. Hiljadu devetsto četrdesete otišao je da radi u Hipotekarnoj banci u Sarajevu. Od početka rata bio je u delovima severne i istočne Bosne, ali se u poslednje dve ratne godine vratio u Sarajevo.

Filipović podseća da je Perić tada stvorio ilegalne organizacije širom Sarajeva i radio na uspostavljanju veza sa partizanima u okolini grada. Imao je radio-vezu sa kojom je direktno bio povezan sa Vrhovnim štabom.

Profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu Husnija Kamberović objašnjava da je Perić bio izuzetan obaveštajac i vođa pokreta otpora u Sarajevu.

"Te takozvane udarne grupe, kako su ih zvali, krajem rata su imale zadatak da s jedne strane omoguće lakši ulazak partizana, koji su izvana nadirali u grad, a sa druge onemoguće uništavanje privrednih objekata i pljačku kulturnih objekata u Sarajevu od strane nemačke i ustaške vojske koja se krajem rata povlačila iz grada", priča Kamberović.

Valterovi saborci su posle rata pričali da je u Sarajevu bio neuhvatljiv za Gestapo i ustaše. Ne samo zato što je bio vanredno sposoban, a jeste, kaže istoričar i dugogodišnji direktor Muzeja u Prijepolju Slavoljub Pušica, već i zato što je tada u Sarajevu živelo jedno Prijepolje:

"Valterove komšije, ti bogati muslimani koji su bili iz čuvenih begovskih porodica, koji su se odselili u Sarajevo, oni su čuvali Valtera. Kad kažu jataci, upravo ti ljudi, prijatelji, komšije muslimani iz Sarajeva, oni su bili podrška. Valter je mogao samo kod njih da se oseća sigurno i kod Srba koji su bili iz Prijepolja u Sarajevu."

Njegova hrabrost bila je legendarna, pa se posle rata pisalo mnogo toga: da je u Sarajevu stanovao u kući blizu najviših ustaških oficira, da je uvek nosio nešto novca sa sobom, kao mito ako ga uhapse, da je sašio uniformu u kojoj je hteo da prošeta oslobođenim Sarajevom, da se nije odvajao od pištolja marke "valter".

Nije se javljao porodici otkako je otišao u Sarajevo 1940. Pred kraj rata, poslao im je pismo u kome je napisao da će se uskoro konačno videti.

Vladimir Perić Valter poginuo je na dan oslobođenja Sarajeva 6. aprila 1945. godine. Obilazio je električnu centralu koju je trebalo zaštititi od neprijatelja koji se povlačio. Tu ga je pogodila minobacačka granata. Na tom mestu u Valterovoj ulici u Sarajevu, i danas je njegova bista. Imao je samo 25 godina.

Valter brani Sarajevo

Istina, mnogi i danas najbolje poznaju Valtera rođenog 1972. u filmu Hajrudina Krvavca, "Valter brani Sarajevo". Njegovo lice je lice Bate Živojinovića. Inspirisan Vladimirom Perićem, likom daleko od 25-godišnjeg mladića. On je Valter, on je ilegalac, on je duh otpora, on je Sarajevo.

"Lik Valtera kako ga je napravio Krvavac u filmu je preživeo. To je nešto što se gradilo sedamdesetih i osamdesetih. Takav Valter je bio prihvatljiv. Danas je verovatno malo ko čitao nešto o njemu. Ono što znaju, znaju iz filma", kaže Husnija Kamberović.

Muzičar Nele Karajlić kaže da su u njegovoj kući za Valtera znali.

"On je navodno dolazio, kod mene na vrata, kod moje bake i dide, pošto su bili u komšiluku. Ali moja kuća je bila u tom ambijentu revolucionarnom, i svi moji su znali za Valtera i znalo se da je to čudo božije šta je taj frajer mogao sve da uradi. Nama djeci nikad nisu pričali te začkoljice, ko je tu šta bio. Kao što ni Šiba Krvavac nije snimio film u kome se prikazuju ustaše, četnici i ostali, nego samo ono što može odmah gledalac da razume. Ovo su naši, ono su njihovi".

Skoro pola veka od premijere filma, u Sarajevu mu je posvećen muzej. Jer, "Valter", čijem su reditelju spočitavali da pravi partizansku zabavu za mase, danas ima kultni status. Direktor Filmskog centra Sarajevo i muzeja Jasmin Duraković kaže da je Krvavac u to vreme imao zadatak da mladim generacijama posle Drugog svetskog rata, taj rat približi.

"Publika je bila malo umorna od velikih partizanskih spektakala poput 'Kozare', 'Neretve' i drugih filmova tog žanra. Tražilo se nešto prilagođeno mladima. Zato je tu radnja, akcija, ljudi koji imaju cilj, drugačiji je od partizanskih filmova tog vremena", objašnjava Duraković.

U radu na scenariju tražena je pomoć ljudi koji su pravog Valtera poznavali. Za reditelja Krvavca se pričalo da mu je bio kurir. Na scenariju su radili književnik Momo Kapor i partizanski oficir Savo Pređa, koji se u penziji bavio publicistikom. Njegovu arhivu čuva unuk Luka.

"Iz bogatog ratnog iskustva, krenuo je da vraća dug svojim saborcima koji su pali. Tako je izašao i Valter. On i Momo Kapor su sedeli, deda je pričao svoje doživljaje iz rata, šta je prošao, koji su mu bili prijatelji, Moma je to prepričao. Onda su to uobličili, prodali 'Bosna filmu' i onda je 'Bosna film' to dao Đorđu Leboviću koji je napravio, u mojoj porodici kažu istranžirao scenario, i napravio sjajan film", priča Luka Pređa.

Momo Kapor nije bio zadovoljan konačnim proizvodom. Savo Pređa je na film gledao više kao na omaž saborcima koji nisu doživeli kraj rata.

Publika je film dočekala raširenih ruku.

Sestra Vladimira Perića Valtera kasnije je pričala da je reditelju posle gledanja rekla: pa gde je kraj? Jer, njen brat je poginuo na dan oslobođenja Sarajeva. Krvavac je na to rekao – kraj je baš onakav kakav i treba da bude.

Vladimir Perić i Josip Broz

Šta je zaista bilo sa sećanjem na Vladimira Perića do te 1972? U godinama posle rata, postavljaju se biste, ulica i škola u Prijepolju dobijaju njegovo ime. Postaje narodni heroj. Još tada, slučajno stradanje heroja Valtera, nije bilo dovoljno uverljivo za sve. Pojavila se pretpostavka da je likvidiran.

"U izveštaju o njegovoj pogibiji piše da je on posle oslobođenja Sarajeva tukao te električne centrale. I piše da je pored nje poginuo. U drugoj verziji piše da je bio kod fabrike duvana. I da je slučajna zalutala granata pogodila upravo njega, niko drugi nije poginuo sem Vladimira Perića Valtera", priča Slavoljub Pušica.

Odmah posle pogibije u obaveštajnim krugovima pojavile su se pretpostavke koje još nisu potvrđene, da je Valter imao tajne spiskove visokih rukovodilaca u partizanskom pokretu koji su šurovali sa neprijateljem.

"Pa se kaže, da je on ostao živ, verovatno bi nakon 1945. kada se rat završio, neki od značajnih rukovodilaca partizanskog pokreta morali da odgovaraju za nešto što nisu smeli da rade", dodaje Pušica.

I tu se u priču u Valteru uključuje Josip Broz Tito koji je u deceniji pre nego što Vladimir Perić dobija ime Valter, kao komunistički ilegalac nosio isti pseudonim. Istoričar Rade Ristanović sa Instituta za savremenu istoriju kaže da je Tito tokom revolucionarnog rada nosio dvadesetak imena.

"Sam pseudonim Valter dobio je 1935. od odeljenja za vezu Kominterne koje je bilo pod kontrolom NKVD i odlučilo da se on od te godine naziva Fridrih Fridrihovič Valter. Njegovo pravo ime niko nije znao sem glavnih ljudi u organizaciji".

Upravo Tito, kažu u Prijepolju, u decenijama posle rata nije dozvolio da se glavna ulica preimenuje u Josipa Broza, već je insistirao na tome da ostane Valterova. Ipak, upravo Tita, starijeg Valtera, neke pretpostavke vezuju za smrt Vladimira Perića.

"Sve mi se to čini kao još jedna od mistifikacija", kaže Rade Ristanović. "One su plod kasnijih interpretacija, nastalih kao potreba da se dokaže da je Tito uvek sklanjao jake ljude, s obzirom na iskustva Aleksandra Rankovića, Blagoja Neškovića i drugih koji su u socijalističkom periodu doživeli svoj pad".

"Ta priča da je bio popularniji od Tita, to su neverovatne priče", dodaje Husnija Kamberović. "To su dve različite razine i političkog i vojnog djelovanja. Vladimir Perić Valter je bio važna ličnost za istoriju Sarajeva i odigrao je ključnu i važnu ulogu u tim unutrašnjim pripremama za oslobođenje grada. Tito, drugi Valter, bio je sasvim druga i puno značajnija ličnost za jugoslovenski pokret i državu nego Perić".

Ipak, Vladimir Perić je iza sebe ostavio neke nepoznanice. Jedna od njih je, kako je govorila njegova sestra, zbog čega Valterovoj porodici nije javljeno da je poginuo kako bi došli na sahranu u oslobođeno Sarajevo, već tek šest meseci kasnije. Druga je zašto se na samo jednoj od mnogobrojinih fotografija sa sahrane čuvenog komuniste vide i dva sveštenika.

"Četnički" Valter

U isto vreme, u Beogradu operiše treći Valter. Logično posle rata, nije često pominjan jer je reč o majoru Žarku Todoroviću, oficiru jugoslovenske vojske u otadžbini. U isto vreme kada Vladimir Perić vodi ilegalce u Sarajevu, Žarko Todorović je važna ličnost u Ravnogorskom pokretu otpora u Beogradu u vreme rata. Poliglota sa iskustvom u obaveštajnom radu, bio je čovek od najvećeg poverenja Draže Mihajlovića.

"Beograd je bio važno saobraćajno čvorište preko koga su prelazili različiti transporti, pogotovo u vreme bitke za Afriku", priča Rade Ristanović. "Tako da su izveštaji koje sakupljao Žarko Todorović išli direktno na Ravnu goru i odatle saveznicima koji su bombardovali te železničke pravce. To je direktan doprinos ravnogorske organizacije u Beogradu borbi protiv fašizma".

Žarko Todorović je uhapšen 1943. pošto je Gestapo infiltrirao agente u pokret otpora. Odveden je u Mauthauzen, gde je prema jednim podacima bio u delu za lakše zatvorenike, prema drugim, i tamo je pokušavao da organizuje otpor.

Posle rata, Komisija za istraživanje zločina okupatora i njihovih pomagača je njegov boravak u Mauthauzenu procenila negativno, ali nema podataka da je tražena njegova ekstradicija, niti da je osuđen. Nakon okupacije, ostao je u Francuskoj i priključio se Legiji stranaca, gde je proveo više od deset godina, da bi prešao u regularnu francusku vojsku.

"Posebno je interesantno da je bio jedan od učesnika 1954. bitke kod Dijen Bijen Fua kao oficir legije časti. Ratovao je u Indokini, živeo u Parizu gde je prema nekim podacima i preminuo 2000. godine", zaključuje Ristanović. 

U svakom slučaju, u socijalističkoj Jugoslaviji bilo je mesta za jednog Valtera.

O trećem Valteru počelo je češće da se piše u medijima pre desetak godina, ponekad i kao o "pravom" Valteru čiji su doživljaji navodno ugrađeni u Krvavčev film iz 1972.

Ako bi se tražila paralela sa delovanjem ravnogorskog pokreta u Beogradu u popularnoj kulturi posle rata, jedina veza bi možda mogla da se nađe u seriji "Otpisani", epizodi o goniometru kojim su Nemci tražili radio-stanice komunističkog pokreta otpora. Naime, Ravnogorski pokret je svojim ilegalnim radio-stanicama zadavao muke Nemcima.

Činjenice su međutim, da su Valter, Valter i Valter živeli u isto vreme, i nosili isti pseudonim. Istoričari kažu da bi jedan razlog mogao da bude taj što je Valter bilo popularno ime među ilegalcima. Povezuje se i sa pištoljem koji je korišćen u Drugom svetskom ratu, dok za Tita i Perića postoje podaci da su posećivali Berlin, te da je nemačko ime bilo odgovarajuće. Inače, sam pseudonim Valter, popularizuje tek film iz 1972. godine.

Mit o Valteru

Istinu govoreći, tek od te 1972. mit o Valteru počinje da živi svoj život.

Bata Živojinović 1974. sa rediteljem Šibom Krvavcem odlazi u Kinu.

Bata je kasnije prepričavao kako su Valtera prepoznavali u udaljenim mongolskim selima, kao i da te godine jedan kineski zvaničnik nije verovao da je on Valter, jer, mislio je, Valter ne može da ostari.

Jugoslavija film tada beleži gde su prodati jugoslovenski filmovi. Samo za "Valtera" piše -worldwide, odnosno širom sveta. Ali, realno, za milijarde gledalaca zaslužna je mnogoljudna Kina.

"U to vreme film je bio prvi koji je emitovan u boji u Kini", priča direktor Filmskog centra Sarajevo Jasmin Duraković. "To je uticalo na njegovu recepciju. Produkcijski je za to vreme bio jako dobar. Ali, euforija nastaje kada je prikazan sedamdesetih u Kini na državnoj televiziji. To je bilo vreme ekspanzije televizije. Tada je televizija mogla napravi masovnu histeriju. Tako je bilo i sa ovim filmom i popularnošću glavnog glumca."

Ono što je bilo zamišljeno u vreme snimanja filma, i poruka koju je trebalo da prenese, generacije koje odrastaju osamdesetih, shvataju nešto drugačije. Posebno kreativni momci iz sarajevskog naselja Koševo, koji su svoj pokret zvali Novi primitivizam. Hiljadu devetsto osamdeset četvrte izlazi prvi album Zabranjenog pušenja Das ist Walter.

Frontmen Nele Karajlić danas priča da su oni bili prva generacija koja je shvatila da je reč o ozbiljnoj propagandi. Kao reakciju na nju, stvarali su sopstveni identitet.

"Mi smo glorifikovali Valtera igrajući se s njim, kao što smo glorifikovali partizanske filmove pevajući: neću da budem švabo u dotiranom filmu", kaže Nele Karajlić.

"Das ist Walter je čak i jedna vrsta otklona prema toj nekoj, nazvaćemo je titoističkoj propagandi, koja je bila vrlo izražena kroz umetnička dela i pop kulturu. Što znači da je Tito jako dobro znao šta to znači, da je kultura to što identifikuje narod ili grupu naroda, bratstvo i jedinstvo kako je on to zvao, i znao je da prvo moraš imati Betovena da bi imao mercedes".

Samo nekoliko godina posle albuma Das ist Walter, 1992. održan je referendum o nezavisnosti BiH. U ratno vreme, svoje mesto naći će i Valter.

"Devedesetih godina, Sarajevo se počelo identificirati sa Valterom, duhom otpora", kaže profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, Husnija Kamberović.

"Čak je recimo 1992. u vreme posle referenduma o nezavisnosti BiH, kada je Sarajevo već od 1. marta bilo nekako u početku stavljanja pod opsadu... U Sarajevu su se počele odvijati neke mirne demonstracije, kao otpor toj blokadi. I čitav taj mart u literaturi se već naziva mjesec Valtera. To je otpor koji Sarajlije iskazuju prema onome što su tada videli kao zlo".

Tako su početkom 1992. neke Sarajlije gledale na Valtera. Neke druge Sarajlije morale su već tada da beže iz grada jer tada u Sarajevu nije bilo baš lako biti pripadnik nacije kojoj je pripadao i Valter.

"Onaj broj ljudi koji je branio Valterovo ime 1992. bio je u ogromnoj manjini", kaže Nele Karajlić. "Ta ideja o bratstvu i jedinstvu i onome što se današnjim vulgarnim političkim jezikom zove multikuturalnost, umrla je na izborima devedesete, kada su stranke koje su garantovale Valterov put u budućnost došle skupa na 17 odsto. Tada je bilo jasno koliko je Sarajlija uopšte zainteresovano za taj vid suživota, a koliko za ono za šta su Sarajlije zainteresovane za vjeki vjekova, a to je da se brani njihov tor, a da upad u tuđi tor nije zabranjen".

Vratiće se Valter

Ni u 21. veku mit o Valteru ne slabi.

Dubioza kolektiv 2010. peva "Vratiće se Valter", što je, kako su rekli u bendu, satiričan pogled na balkansku želju za dolaskom čoveka, koji će svima rešiti probleme.

Dve godine kasnije, Bata Živojinović je ponovo među Kinezima, ovaj put na Pupinovom mostu.

U Sarajevu je 2018. otvoren Muzej "Valter brani Sarajevo".

"Postoje ljudi i danas u Sarajevu koji ne vole celu ovu priču, koji misle da je to glorifikacija nečega što nije bilo tako , što je deo komunističke mitologije, a ima onih koji to vatreno brane", kaže direktor muzeja Jasmin Durakoivć. "Znate, zbog ovih ratova ovde.... Očekivali smo da će neko reći: zašto likovi srpskih glumaca u Sarajevu? Bata je bio i politički aktivan, tu su i moj prijatelj Ljubiša Samardžić, Rade Marković. Ali, ipak smo taj test prošli", zaključuje Duraković.

Za Neleta Karajlića Valterov trag u popularnoj kulturi je mnogo dublji od traga u istoriji.

"Ono što bi Valtera vaskrslo, to bi bio trenutak u kome bi u Bosni ili u regionu postojao jedan ozbiljan politički subjekt koji bi mogao nacionalno da stavi ad akta, jer samo u onim istorijskim trenucima u kojima nacionalno nije bilo primarno su Sarajevo, a samim tim i BiH i Jugoslavija napravili iskorak prema svijetu", smatra Nele Karajlić.

Za Husniju Kamberovića Valter je od sedamdesetih bio duh Sarajeva.

"E sada, treba se pitati da li je danas taj duh Sarajeva takav, koji se bori protiv fašizma, zla, nasilja, da li je uspeo da preživi? Danas će mnogi u Sarajevu reći da je danas Valter još tu, da smo svi mi Valter, ali nemamo puno tog Valterovog duha..."

Istoričar Slavoljub Pušica veruje da ćemo o tragu koji je ostavio Vladimir Perić više znati za tri ili četiri decenije, kad se otvore tajni arhivi.

"Njegovo ime će dobiti još jednu veću istorijsku distancu. Ja sam u to siguran. Kao što Sarajlije kažu, vratiće se Valter, jer svi mi u bivšoj Jugoslaviji želimo jednog takvog heroja, kao što je bio ovaj, Vladimir Perić Valter iz Prijepolja".

Bila je ovo priča o jednom pseudonimu i tri čoveka koja su ga nosila. I jednom filmu koji ga je proslavio. Valter je nadrastao i Žarka Todorovića i Vladimira Perića i Tita. Postao je nešto veće od svih. Mit koji je falio. Heroj koji nedostaje.

broj komentara 12 pošalji komentar
(ponedeljak, 20. jan 2020, 09:54) - anonymous [neregistrovani]

a zasto ne milion?

zaista, kada se kaze 800 000 vojnika...prava "prica partizanka"!

(nedelja, 19. jan 2020, 18:55) - Vlado [neregistrovani]

Heroj

Slava heroju! A ovi sto pljuju po ovakvim ljudima da stave prst na celo i da se zapitaju da li bi danas pisali to sto pisu da nije bilo ljudi kao sto je Valter.

(nedelja, 19. jan 2020, 15:43) - anonymous [neregistrovani]

lepa tema

BRAVO

(nedelja, 19. jan 2020, 15:43) - anonymous [neregistrovani]

Четник

800.000 бораца? Како су онда у Загреб ушли тек 8. цветња 1945?

(nedelja, 19. jan 2020, 15:08) - anonymous [neregistrovani]

Pitam

Pitam sve ignorante.Da li su uopste postojali partizani.Kako je moguce da su svi bili izdajice.Kako je moguce da im je kao takvim narod verovao.Kako je u partizanima 1945 bilo 800 000 boraca.Kako vas nije sramota da o ljudima koji su imali od 20 do 30 godina i izginuli za svoje ideje i svoju drzavu pricate takve stvari.I ko vam uopste daje mesto i publicitet da to radite.

(nedelja, 19. jan 2020, 14:54) - anonymous [neregistrovani]

Тајне некадашњег режима су прилично провидне

Сарајево је било гарнизон са 30 000 усташа у саставу муслимана, хрвартског цвијећа и католика тзв Хрвата. У Филму који је режирао Хајрудин Крвавац се нигде то не помиње нити се појављују. Каква обмана, Срба и Југословена наравно првенствено! А да је сигурно официр краљевске војске Тодоровић бранио Београд и био прави Валтер не сумњам. А ови што су у заседама скинули Ратка Павловића, Ратка Јовића, Саву Ковачевића по налогу аустроугарског каплара су итекако јасни а присутни и данас одржавајући легитимитет оних што су 45 отимали куће и имања а сада извршитељима станове. Екипа из истог миљеа јер реституције није било!

(nedelja, 19. jan 2020, 14:16) - anonymous [neregistrovani]

Ћирило

У немачким документима се нигде не помињу акције комунистичке илегале у Сарајеву.То ће значити да Немцима није представљала опасност или да није ни постојала.Можете све пронаћи на Погледима.

(nedelja, 19. jan 2020, 14:04) - anonymous [neregistrovani]

Kakav Valter?

Sve je to samo komunistički folklor koji su nam prodavali u vreme Brozove komunističke diktature. Sve su to ili čiste izmišljotine ili lažirani opis nekih faktičkih događaja. Kakva je svrha, danas 2020. godine širiti te laži i prevare. Za neke narode dosta je desetak godina da zbace sa sebe teret totalitarnih režima i laži, a za nas Srbe izgleda nije dovoljno ni 75 godina. Zato i tapkamo u mestu i ne idemo nigde.

(nedelja, 19. jan 2020, 13:00) - anonymous [neregistrovani]

Горислав

Како Горислав Папић уме увек да нађе тему!??

(nedelja, 19. jan 2020, 12:45) - anonymous [neregistrovani]

Валтер

О Владимиру Перићу Валтеру постоје и друге приче. Крајем 1941. и почетком 1942. боравио је у Тузли где је радио за усташе! Изводио је виђеније Србе из Тузле као да их пребаци у Србију а уводио их је у усташке заседе из којих се само он извлачио. Тако је страдало око 15-так Срба. Побегао је из Тузле када су Мајевички четници дознали за његову работу и били поставили заседу код Симин Хана ал,и је неко провалио њихову намеру и он је побегао. Цео остатак рата провео је код усташа и погинуо је у њиховој униформи. Бајку о Владимиру Перићу Валтеру проширио је Мехмед Филиповић командант бојне која је била стационирана у Тузли и који се у децембру 1944. у Добоју предао партизанима и постао први командант Сарајева! Прича о Валтеру партизану лепа је бајка за испирање дечијих мозгова!