Čitaj mi!

Pogled iz Nemačke – ko je u Evropi "čudan", a ko na pravom putu

Nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer se "čudi" (Prese) da Austrija nije spremna na prihvat ljudi iz migrantskog centra na Lezbosu. Nije bilo tako davno da se Zehofer čudio što je kancelarka Merkel primila milion azilanata u Nemačku. I u drugim temama - Rusija, Tramp, Erdogan, Zapadni Balkan – nemačko predsedavanje Evropskom unijom postaje politički diskurs o tome ko je "čudan" u Evropi, a ko na pravom putu.

Odmah posle dva sukcesivna požara u migrantskom centru Morija na Lezbosu, šefica Frakcije Zelenih u nemačkom Bundestagu Katrin Gering Ekart je otputovala na lice mesta.

U živom uključivanju juče u internet-radio frankfurtskog FAZ-a, novinarka joj je postavila sledeće pitanje: "Da li je bilo potrebno zapaliti Moriju da bi u EU ponovo oživela debata o zajedničkoj azilantskoj politici?".

Već samo to pitanje je blistavi primer novinarske veštine da se na osnovu preskočenih premisa postavi humanistički prihvatljiva indukcija.

Iz pitanja viri nekoliko prećutanih činjenica. Prvo, da su Moriju zapalili sami stanovnici Morije, i to dva puta, da bi skrenuli pažnju na katastrofalne uslove u tom "kampu" od 13.000 ljudi sa sanitarnim čvorovima za tri hiljade.

Naravno, nisu palili svi, ali to se podrazumeva - nikad nisu svi. Ni revolucije ne dižu svi.

Drugo, da je u nemačkom medijskom i političkom diskursu sasvim normalno razgovarati o "potrebi" podmetanja požara u migrantskom cenru Morija, kao sredstvu za "oživljavanje debate" o zajedničkoj politici azila.

Ono što novinarka FAZ-a ustvari pita je, da li je ta paljevina bila potrebna da bi se nešto pokrenulo? Da li smo mogli i bez toga? Zašto pravovremeno nismo preuzeli tih trinaest hiljada ljudi?

Ne samo "mi" u Nemačkoj, naravno, nego svi u Evropi pod nemačkim admnistrativnim i moralnim vođstvom?

Treća neizgovorena premisa iz tog novinarskog pitanja je da je zajednička politika azila u čitavoj Evropi potrebna, neophodna i već odavno hitna, ali jedino moguća pod nemačkim uslovima.

Nemačka: Jedinstveno, a naše!

"Zajedničko evropsko rešenje" je šifra za "nemačko rešenje".

Po pitanju migracije, stav službenog Berlina i velikih nemačkih medija se nije bitno promenio od 2015. On je korigovan pritiskom stvarnosti i otkazivanjem poslušnosti nekih EU članica, ali u suštini i dalje zvuči kao reklama za pivo: Jedinstveno, a naše. Svetsko, a naše.

U odgovoru, šefica Frakcije Zelenih u Bundestagu Gering Ekartova traži od vlade u Berlinu "da iskoristi nemačko predsedavanje" i napravi pritisak u EU ka stvaranju "koalicije voljnih" za prihvat novih migracija. 

Usput, ona opisuje stanje na Lezbosu između migranata i domaćih kao "ekstremno napeto", gde "agresivni domaći" podižu rampe i sprečavaju nevladine organizacije, kao i evropske političare doputovale na lice mesta, nju takođe, da prođu do Morije.

Domaće grčko stanovništvo Gering Ekartova deli u tri kategorije - na "ekstremno agresivne i rasističke, na one koji su spremni da pomognu, i one u sredini koji kažu da više ne mogu da izdrže".

Parlamentarna šefica nemačkih Zelenih je vrlo razočarana sa kancelarkom, jer "Merkelova sada više ne radi ono što bi trebalo i što bi morala da radi", a to je da ponovi svoju politiku iz 2015. kad je suspendovala EU pravo.

Dok se kancelarka drži mlako, "ministar Zehofer direktno blokira prijem migranata u Nemačku", žali se Gering Ekartova.

Zeleni su nam ostali, ljuljajmo ih

Na prvi pogled deluje redundantno prepričavati stavove nemačkih Zelenih o izbeglicama, azilu i migraciji, jer su oni odavno poznati.

Ali to je bilo neophodno da bi se pokazale sve dimenzije migracione krize i njen višestruki destruktivni, politički korektno bi se reklo revolucionalni potencijal u odnosu na EU.

Hoće li se EU ponovo otvoriti za nekontrolisane ekonomske migracije kao 2015, zavisi od političkog obračuna koji ne jenjava između pro i anti-imigrantskih političkih partija.

O "padanju granica" se može govoriti uzvišeno i trezveno. Realno trezveno su austrijske granice pale u jesen/zimu 2015, kada su mase migranata fizički potisnule policijske kordone na Šentilju, odgurnule barikade i ušle u zemlju.

Čitava Evropa je sistem spojenih sudova. Ako EU granice ponovo padnu pred neograničenom ekonomskom migracijom iz Afrike, sa Bliskog istoka i Hindukuša, onda padaju i srpske granice.

Ništa loše protiv srpske policije i vojske, samo vredi pomisliti da bi Srbija, ako dođe do problema tih dimenzija, delila sudbinu EU.

Konačno bi postala članica, a da to nije ni znala. Uđeš tek toliko na vreme za opšti evropski poraz!


U Berlinu je na vlasti koalicija levog centra, čija kancelarka nikada nije priznala da je njena politika iz 2015. proizvela "pull-efekat", ubrzala migracije, ozbiljno podelila Evropu, dramatično polarizovala evropska društva, uvezla dodatni antisemitizam, nenamerno pomogla krijumčarima ljudi, ugrozila jedinstvo kontinenta, i još dodatno posvađala balkanske narode unutar sebe.

Kroz reakcije nemačkih Zelenih, formalno opozicione stranke, sada se vidi da ni sve to nije dovoljno, već da "Evropa voljnih" i dalje treba da se svom snagom kreće linijom rizika rastuće migracije.

Dok Zehofer kritikuje Austriju jer ne prima nikoga iz Morije, nemački Zeleni kritikuju Zehofera jer prima samo 150.

Bolje, više, brže, spremnije, dobrovoljnije, predanije, glasi migraciona agenda Zelenih u Nemačkoj, koju podržava dobar deo nacionalne političke i medijske javnosti.

Ne samo po tom pitanju, Berlin pokušava da Evropljane obaveže na platformu "jedinstveno, a nemačko".

U takvom kontekstu, austrijski politički momentum postaje ključan za zaustavljanje, barem ublažavanje dezintegracionih tokova unutar EU.

I u Austriji Zeleni traže isto što u Nemačkoj, s tim što ovde nisu opozicija, nego deo vladajuće koalicije sa konzervativnom Narodnom strankom. Uprkos tome, neposredno posle požara na Lezbosu, austrijski Zeleni su se automatski vratili svom opozicionom refleksu.

Zigi Maurer, šefica frakcije Zelenih u parlamentu, tražila je da crkva, nevladine organizacije, javnost, izvrše pritisak na vladu kako bi ona hitno sudelovala u "koaliciji voljnih" za raspodelu migranata iz Morije.

Praktično je vanparlamentarnim sredstvima ljuljala vladu u kojoj sedi njena vlastita stranka.

Državni predsednik Van der Belen, i on izvorno iz stranke Zelenih, takođe je javno zahtevao od vlade, istina učtivo je zamolio, da prihvati "barem decu Morije".

Vicekancelar Kogler, šef stranke Zelenih je u prvi mah delovao dezorijentisano. Gde je on, da li je član vlade ili opozicije? Da li se bori protiv vlasti ili je vlasti? Da li nosi ili ruši koalicioni sporazum?

Tema nadilazi nacionalne okvire. Pad austrijske vlade pod pritiskom migracione politike bi Evropljane u celini približio scenariju "padanja granica".

Kurc: Evropa, kontinent bez čarobnog štapića

Za sada, austrijska vlada ostaje stabilna. Kurc je koalicionog partnera ubedio da EU, Austrija još manje, nema čarobni štapić za rešavanje globalnog prekarijata.

Moralna dimenzija slučaja Morija ostaje međutim podjednako jaka kao i njegove realne političke dimenzije.

Zahtevi humanosti nalažu evakuaciju svih stanovnika kampa Morije, koji je, i pre nego što je izgoreo, bio nedostojan ljudskog staništa.

Zahtevi politike nalažu suprotno – da Evropa ne sme da se tako kratkovido pomiri sa priznanjem da je za Afriku i dobre delove Azije još jedino život u Evropi vredan života.

Obračun Tvitera protiv Fejsbuka: Juče je generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guteres na svom Tviter-nalogu zatražio da se stanovnici Morije pod hitno prebaci na, iz konteksta je jasno, evropsko kopno.

U isto vreme, austrijski kancelar Sebastijan Kurc je na svom Fejsbuku objavio izjavu od sedam minuta gde objašnjava zašto Austrija neće uzeti nikoga s Morije – ni žene, ni decu, ni odrasle muškarce.

Nema ničeg posebno novog u onome što je Kurc rekao, niti dramatično različitog od onog što mnogi političari u Evropi privatno misle, ali javno ne bi rekli, da ne bi bili optuženi za emotivnu hladnoću.

Kurc je problem podigao na globalni nivo. Užas i beda Morije su bili strašni i pre, ali ništa gori od situacija sa kojima se susretao kad je kao ministar spoljnih poslova obilazio izbegličke i migrantske kampove u Iraku, Jordanu, Libanu, Jermeniji, Somaliji, ili romska naselja na Balkanu.

Kurc: "To su sve mesta gde čovek ima jednu jedinu emociju - da pomogne.

Ali što više putuješ svetom, sve ti je jasnije da postoje stotine miliona takvih ljudi, kao što su oni iz Morije, gde se živi u nezamislivom siromaštvu.

Svakome već sviće da se taj problem ne rešava tako da sve dovedemo ovde. Rešenje je pomoći na licu mesta, tamo gde žive, pre nego što krenu na put i završe u nekom beznadežnom izbegličkom kampu."

Optužio je novinarsku profesiju - nije konkretno spominjao imena, ali je jasno da misli na izveštavanje koje se što ironično, što tačno podvodi pod zbirno ime humanističke levice - da se bavi samo medijski spektakularnim događajima, a prelazi preko tihe razvojne pomoći ugroženim regionima.

Kurc: "Austrija je samo u ovoj godini uzela 3.700 dece iz migrantskih kampova, sto po sedmici.

U poslednjih pet godina, Austrija je prihvatila 200.000 migranata i izbeglica, što je treća najviša cifra u Evropi.

Već sada imamo velike izazove u integraciji. Oko 30.000 iz te grupe je nezaposleno. U bečkim osnovnim i obaveznim srednjim školama već 50 odsto dece dolazi bez znanja nemačkog jezika."

Bez spominjanja imena, Kurc je još jednom optužio kancelarku Merkel jer je u leto pre pet godina jednostrano ukinula vize za sirijske izbeglice i u posledici izazvala drastičan "pull-efekat" i visoku konjukturu krijumčarskih bandi:

"Setimo se zajedno 2015. Na početku je bilo nekoliko hiljada na železničkoj stanici u Budimpešti, koje Mađari nisu puštali dalje. Kad su oni višom intervencijom ipak propušteni, odmah su sledile desetine hiljada, nakon toga ekspresno više od miliona. Nasleđe 2015 je krajnja polarizacija politike u Evropi gde god se pogleda, egzistencijalna kriza EU i, najgore od svega, uvek je dolazilo još mnogo više ljudi."

Zaključak austrijskog kancelara:

"Sada su neki migranti zapalili Moriju, vršeći pritisak na EU. U ovom momentu na desetine hiljada migranata protestuje tražeći da ih se prebaci u Nemačku. Ako popustimo tom pritisku, riskiramo istu grešku kao i 2015.

Jačamo organizovani kriminal krijumčarenja ljudi. Takav nedostojan sistem stvoren 2015 je nepomirljiv sa mojom savesti. Ono što hoćemo i možemo je da pomognemo na licu mesta, gde god da to jeste - u Siriji, Iraku, ili Venecueli. Naš koalicijski partner se slaže s tim."

Konkretni zahtevi austijskog kancelara: Traži se jedinstveno evropsko rešenje, ali bez "simbolike velikih gesta". Traži se ekonomska perspektiva koja će zaustaviti migraciju sa afričkih i azijskih prostora. Traži se striktna zaštita evropskih spoljnih granica.

Devojčica sa šibicama

Odjednom, jedna od najtužnijih bajki Hansa Kristijana Andersena, "Devojčica sa šibicama" je postala objekat kompleksne semitike.

Ko se danas uklapa u metaforiku "devojčice sa šibicama"?

Jadan i iscrpljen svet iz Morije, koji je zapalio poslednje što je imao, da bi ucenio EU da ih integriše u svoje socijalne sisteme?

Zelene stranke koje ignorišu činjenicu da se EU odavno ne suočava sa konkretnim izazovima izbegličke krize, već sa istorijskim procesom koji je ušao u fazu trajanja?

Zeleni izgledaju kao da su nesvesni da sagorevaju ekonomsko i društveno nasleđe čitavih generacija Evropljana.

Ili je možda kancelarka Angela Merkel Andersenova "devojčica sa šibicama", koja se nesmotreno igra političkom i društvenom kohezijom EU?

U svakom slučaju, neka lagano piromanska impresija se oseća u aktuelnom EU vođstvu, ne samo kad je u pitanju zamrli proces proširenja.

Berlin zaoštrava ton sa Rusijom, nadajući se pobedi Bajdena u Americi i pomoći u konačnoj konfrontaciji sa Moskvom.

Berlin je službeno u EU, dok neslužbeno igra u interesnoj ligi sa Baltikom i Poljskom.

Političare tipa Kurca ili Orbana, Berlin pre vidi kao neljude, nego kao racionalne eksponente politike malih zemalja. Berlin i dalje omogućava turskom predsedniku Erdoganu da "ucenjuje Evropu", kako se svako malo čuje iz austrijske vlade.

Nemačka se izgleda konačno oporavila od poraza u Drugom svetskom ratu.