Golgota Timočke divizije

Šestog septembra 1914. godine trupe Timočke divizije 1. poziva, u pokušaju da pređu Savu i prodru na teritoriju Austrougarske, doživele su verovatno najteži poraz u Prvom svetskom ratu.

Bitka na Ceru, vođena u drugoj i trećoj dekadi avgusta, znatno je podigla moral srpske vojske, a istovremeno i njen ugled u očima saveznika. Zbog toga je još pre okončanja bitke, došlo do snažnih pritisaka Pariza, još više Moskve, da se ofanzivnim delovanjem i prelaskom na teritoriju Habzburške monarhije olakša položaj savezničkih armija. U pritisku na srpsku vladu prednjačili su Rusi želeći da što većim angažovanjem austrougarskih trupa na Balkanu spreče njihov odlazak na Galicijski front.

Srpska Vrhovna komanda u početku se odupirala takvim zahtevima. Navođeno je da su snage nakon Cerske bitke krajnje istrošene, ali i to da je njihova opremljenost zaista nedovoljna. Ovo se naročito odnosilo na tehnička sredstva za prelazak velikih reka. Ipak, 1. septembra Vrhovna komanda je konačno popustila "da se našoj vladi ne bi prebacilo da je nelojalan saveznik i da nas saveznici ne napuste i ostave našoj sudbini".

Plan za predstojeću ofanzivu bio je složen i predviđao je više istovremenih akcija, kako prema Drini tako i na Savi. Prodor u pravcu Drine podrazumevao je zauzeće Višegrada, od strane trupa Užičke vojske, dok bi prelaz preko Save bio izveden na dva mesta. Prvi, glavni desant, izveo bi se odmah iza ponoći 5. na 6. septembar i to u rejonu Kupinova, a taj zadatak poveren je 1. armiji odnosno, njenim trima divizijama.

Drugi, demonstrativni, prelaz na levu obalu Save dodeljen je generalu Vladimiru Kondiću. Njegova Timočka divizija 1. poziva trebalo je da pređe reku istovremeno kad i 1. armija i da svojim dejstvom privuče neprijateljske snage iz šireg rejona Sremske Mitrovice, pri čemu je kao alternativa ostavljena i mogućnost zauzimanja ove varoši.

Zbog preterane konspirativnosti akcija na Savi najavljena je dosta kasno. Jedinica mostovog trena (pontonjeri), koja je trebalo da omogući prelaz Timočke divizije, obaveštena je tek 3. septembra, a sam komandant divizije, još kasnije 4. i to pred ponoć. General Kondić je, dodatno, morao da dođe i u Štab armije u Bogatić posle čega je za pokret preostalo tek nekih 14 sati. Za to vreme trebalo je preći više od 40 kilometara, pri čemu ni tačno mesto prelaza još uvek nije bilo utvrđeno.

Tek 5. septembra u ranim večernjim časovima izbor je pao na lokaciju kod sela, tj. srpske karaule Čevrntija na dvadesetak kilometara uzvodno od Šapca i sedam kilometara istočno od Sremske Mitrovice.

Materijalna sredstva za izvođenje ove akcije bila su daleko od adekvatnih. Pontonjerska oprema bila je krejnje zastarela, a neki segmenti datirali su iz 1873. Uz to su i elementi ove opreme bili krajnje raznorodni pošto su uz srpske drvene, korišćeni i turski metalni pontoni zaplenjeni u Prvom balkanskom ratu. Najgore je bilo to što su neki delovi pontonjerske opreme, bez znanja komandanta Kondića već bili stavljeni na raspolaganje 1. armiji, tako da je Timočka divizija umesto 400 metara, koliko je bilo neophodno za prelaz Save, imala za oko pedeset metara kraći most.

Veliki problem predstavljalo je i streljačko naoružanje. Kupljene ruske puške modela "mosin-nagan" počele su da pristižu tek 29. avgusta, a prva jedinica kojoj su podeljene bila je upravo Timočka divizija 1. poziva. Zbog oskudnog vremena vojnici se nisu upoznali sa novim oružjem, a samo dva puka Timočke (13. i 15) obavila su probna gađanja i to tek sa po pet metaka.

Okosnicu Kondićevih snaga činila su četiri pešadijska puka (13, 14, 15, 20), poljski artiljerijski puk, eskadron divizijske konjice i inženjerijski polubataljon, svi iz sastava Timočke divizije. Dalje su mu pridodata dva konjička eskadrona iz sastava Timočke divizije 2. poziva, kao i merzerska i haubička baterija. U sastav jedinice ušao je i tzv. Veliki mostovi tren, kao i niz pomoćnih jedinica poput sanitetskih intendantskih i drugih. Celokupne srpske snage predviđene za ovu akciju dostigle su broj od 25.378 vojnika, od čega je bilo 370 oficira.

Nasuprot srpskim stajale su austrougarske snage uglavnom iz sastava 29. divizija pod komandom generala, kasnije feldmaršala Alfreda Krausa. Ove trupe, sastavljene od dve brigade odnosno četiri puka, bile su raspoređene u širem rejonu Rume, tačnije u selima Šašinci, Jarak, Buđanovci i Nakinci. Uz njih, nizvodno uz obalu nalazile su se i pomoćne trupe – landvera, odnosno 12. i 32. puk sa kojima su celokupne snage Monarhije na tom prostoru brojale 30 bataljona pešadije, pet eskadrona konjice i 12 artiljerijskih baterija.

Marš prema Savi trupe su započele 5. septembra oko 11 pre podne sa namerom da se do predvečernjih časova koncentrišu u selu Glušci, desetak kilometara od obale. No, satnica nije bila ispunjena. Na putu je došlo do zastoja pa su prve jedinice do ovog sela prispele tek u večernjim časovima, a do same obale sa puna dva sata zakašnjenja.

Artiljerija je na položaje stigla tek oko četiri sata ujutro, a prvi ponton spušten je u vodu tek u svanuće, oko 5.15. Austrijske trupe na ovo su odmah odgovorile streljačkom vatrom i tom prilikom ubili i ranili nekoliko vojnika i izbušili i potopili nekoliko pontona. No, njihove trupe na samoj obali bile su dosta slabe. Brojale svega jednu ili dve čete, koje su ubrzo posle prvog prelaska reke, oko pola osam ujutro, bile brzo rasterane. Usledili su dalji prelazi, tako da je do iza 10 ujutro na levu obalu prebačen 13. puk.

U 12.30 započela je izgradnja pontonskog mosta što se pokazalo kao veliki problem. Materijala za njega jednostavno nije bilo dovoljno, u pogledu stručnog ljudstva takođe je vladala oskudica, tako da ni punih deset sati od početka gradnje most nije bio gotov u potpunosti. Još gore je bilo to što je rad na mostu prvo usporio, a zatim i potpuno prekinuo prebacivanje trupa, tako da će do ranih poslepodnevnih sati, do 14.30, od celokupne divizije biti prebačeno samo šest bataljona, tri topa i 12 mitraljeza tj. sve ukupno manje od 7.000 ljudi.

Iznenađen i neaktivan protivnik se postepeno pribirao, mada su srpske trupe, uz sporadične borbe, sve do 16.00 još uvek imale inicijativu. Do tog vremena ovladale su celokupnim Legetskim poljem zauzevši i selo Šašince, pri čemu su gotovo potpuno rastrojile 74. austrougarski puk. Iza toga inicijativa je prešla u ruke protivnika. Oko 18.00 usledio je udar na levo srpsko krilo, na pozicije 2. bataljona 13. puka. Nedostatak municije i panika izazvana navodnom pojavom protivničke konjice dovela je do bezglavog povlačenja ka mostu. U pokušaju da ga pređu i vrate se nazad vojnici su izazvali lomljenje nekih delova posle čega se veliki broj ljudi našao u vodi. Kako većina nije umela da pliva na desetine njih našlo je smrt u Savi.

Posle oko sat vremena oficiri su obuzdali paniku, utvrđujući na oko 600 metara od obale novi mostobran. Rad na mostu grozničavo je nastavljen i oko 22.00 njegovo dovršenje bilo je na pomolu. Tada je usledio drugi austrijski udar predvođen 57. brigadom generala Šena. Za razliku od prvog udara sada je stradao najpre desni bok i 4. bataljon 13. puka, posle čega je, slično ranijem, došlo do masovnog bežanja ka Savi. Nova panika ponovo je izazvala prevrtanje pontona i rušenje mosta čemu su doprineli i Austrijanci ručnim bombama.

Do ponoći došlo je do potpunog sloma, a samo 500 do 600 vojnika uspelo je da se vrati na desnu, srpsku obalu. Većina ostalih, računa se i više od 5.000 dopalo je zarobljeništva, a broj poginulih, mahom udavljenih srpskih vojnika dosegao je brojku od oko 1.000. Ni austrijski gubici u ovoj bici nisu bili zanemarljivi. Blizu 2.000 ljudi bilo je izbačeno iz stroja, od čega je oko 200 bilo mrtvo.

Odmah nakon bitke, komandant Timočke divizije, general Kondić bio je smenjen, posle čega je ubrzo bio izveden i na vojni sud. Osuđen je na godinu dana zatvora, ali je već 1915. po svojoj molbi bio penzionisan. Rehabilitovan je nakon ponovljenog procesa, marta 1928.

Mada je u taktičkom pogledu predstavljala neuspeh praćen velikim gubicima, bitka kod Čevrntije, odnosno na Legetu, ipak je bila značajan strateški uspeh. Desant Timočke divizije privukao je gotovo sve austrougarske trupe na ovom prostoru, posebno Krausovu 29. diviziju čime je 1. armiji omogućen neometan prelaz Save. Dalji rezultat ovoga bio je zauzeće Zemuna i Nove Pazove, te neposredno ugrožavanje Rume i Inđije.

Akcija je donela i psihološku prednost, jer su srpske trupe zauzele i jedno vreme (6-14. septembra) boravile na teritoriji Austrougarske. Akcija je posredno uticala i na druge frontove znatno usporivši odlazak 29. divizije na Galicijski front, čime je olakšano rusko ratovanje na istoku.

* Autor je naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu

broj komentara 11 pošalji komentar
(nedelja, 05. jul 2020, 17:04) - anjolovic Ocokoljicu milicaonymous [neregistrovani]

Stradanje Timočke divizije

Ja znam da je do potpunog i tačnih podataka vrlo teško doći ali trebalo bi i dalje da se traga. Hvala svim onima koji su poginuli ili zarobljeni i u ime toga treba i dalje tragati. Nažalost što se o tome malo znalo dok je imalo očevidaca ali nije kasno da ih se sećamo i ne zaboravimo. Ima onih o kojima nalazim različita pisanja u raznim knjigama a prava istina je nešto treće. To je slučaj sa majorom Jovanom ocokoljicem komandantom 4. Puka Timočke divizije. O njemu negde piše da je izvršio samoubistvo prilikom predaje, negde da je izbegao i smrt i zarobljavanje a istina je da je bio zarobljen i bio u logoru u Ceskoj

(nedelja, 07. sep 2014, 04:26) - ][ [neregistrovani]

][

Било би лепо да ово поглавље не гасите до 2018.,уз знак сећања на сваку ратну годину.
Има толико тога да се обелодани о сваком ратном дану/месецу...
Да се подсети,
да се не заборави,
да се опомене.


Слава и Хвала Нашим Ослободиоцима!

][
][

(subota, 06. sep 2014, 23:02) - anonymous [neregistrovani]

leget


... je sredjen i izgleda pristojno

(subota, 06. sep 2014, 21:23) - горан [neregistrovani]

Легет

Изгубио сам чукунденду на Легету. Изутено лоша процена Врховне команде и изузетно себично понашање Руса (Францзи су одустали од притисака након приказивања чињеница) којси су тада имали огромне губитке и неуспехе на источном фронту. Знам од преживелих, слушао као дете приче, да су руске пушке биле великим делом неисправне, да су недостајали делови, да је муниција коју су добили била такође неисправна, да није било довољно муниције.... Све у свему, жртвована младост, свесно жртвована, великог дела Неготинске Крајине и Кључа. Генерал Кондић, ни крив ни дужан, осуђен, а главни кривци напредовали.

(subota, 06. sep 2014, 21:15) - anonymous [neregistrovani]

Савезници...

Da nije tih saveznika, te male nejake Srbije nebi ni bilo. Takodje red je i da se i mi borimo kada se drugi vec bore za nas!

(subota, 06. sep 2014, 20:10) - anonymous [neregistrovani]

Најгоре

Најгоре од свега је што је гробље ових јуначких синова наше земље зарасло у коров, и њихо о њему не брине.

(subota, 06. sep 2014, 18:14) - Слободан [neregistrovani]

Савезници...

Одличан текст, свакако. А и говори о односу према нама наших историјских 'савезника'. Преко мале и нејаке Србије испуњавали су своје интересе.

(subota, 06. sep 2014, 17:46) - anonymous [neregistrovani]

И ово да се зна

Приликом пуцања понтонског моста командант 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије, узео је пуковску заставу и дао је санитетском мајору др. Миливоју Петровићу, праунуку Хајдук-Вељка, односно његовог млађег брата војводе Милутина Петровића, који је обмотао заставу око тела и пливајући пренео је на другу обалу Саве.

(subota, 06. sep 2014, 17:42) - anonymous [neregistrovani]

Slava Timočanima

Vidim da je danas i država obeležila godišnjicu. Slava Timočanima. Odličan tekst. Treba pisati i o našim stradanjima a ne samo pobedama.

(subota, 06. sep 2014, 16:30) - Rade [neregistrovani]

android

Koja stradanija. Zivim u Zapadnoj Evropi oko 25 godina i redovno pratim njihovu stampu i izdavastvo. Na prste jedne ruke moze se navesti da nas je iko ikada od saveznika oupste pomenuo i naveo nas doprinos u Prvom svetskom ratu.