Читај ми!

Тужна као пас или практична као мачка

Изненада, чинило ми се, добила сам жељу да на планини недалеко од Београда потражим кућу у коју сам некада, као дете, одлазила.

Прикрада се. Попут мачке. Креће се тако меким корацима и када се приближи, чини се да је наступила изненада.

Том стању одавно су наденули име, али никада га до краја објаснили. 

Описивали јесу, као чежњу, као затомљени бол који ирационалне снаге у нама призивају у сећање, као незадовољство садашњим, као изгубљен рај, као место на којем заправо никада нисамо били али варљиво сећање нас уверава да јесмо. 

Није утопија, слична јој је, носталгија. 

Професорка и списатељица Светлана Бојм мисли да се "почетком 21. века ова пролазна бољка претворила у неизлечиво модерно стање. Двадесети век је почео футуристичком утопијом, а завршава се носталгијом". 

Месецима већ чини ми се да је ова професорка у праву, осим што помишљам да би носталгија с краја двадесетог века могла нестати пред дистопијским осећањем почетка овог нашег. 

Довољно је, уосталом, осврнути се око себе. 

И тако изненада, чинило ми се, добијем жељу да на планини недалеко од Београда, по ко зна који пут, поновим авантуру и потражим кућу у коју сам некада, као дете, одлазила. 

Она је власника променила одавно, још деведесетих година прошлог века и не знам чему се надам сваки пут када је поново тражим. 

На Космајском путу је била некад, Космајски пут постоји и сада, али куће нема или не умем да трагам. 

Пут је, чини ми се, исти. 

Куће с једне стране, шума, још увек очувана и непосечена, с друге, на једном од врхова планине споменик Космајском партизанском одреду осмишљен и остварен у физичком простору удруженим снагама једног вајара и једног архитекте. 

Још увек ме, као и у детињству, из даљине подсећа на птице раширених крила, приземљене накратко, минут пре узлетања. 

Каже ми И. да њему простор између бетонских кракова, када се у њега ступи, изгледа као скровито место с добром енергијом. Не осећам, ту енергију, само бих да пронађем кућу. 

Спуштамо се у низину поново, поплочаном шумском стазом, поново избијамо на Космајски пут, пешице, колима никако, брзина поништава трагалачки доживљај, и корачамо поред свих тих кућа које нису "она кућа". 

Чини ми се да је била, да јесте, ту негде, али је ја не препознајем, много година је прошло, а опет, немогуће је то, не препознати је. 

Молим И. да препешачимо још мало, тамо, до оне велике бетонске ограде. 

И када стигнемо до ње, видик ми је заклоњен, велика је то парцела изгледа, а ограда бетонска, висока, ни трага од било какаве асоцијације, "енергетско поље" никакво… и када помислим да је на продатом плацу, на месту где се кућа некада налазила, подигнута можда нека друга, а "она кућа " срушена, да је плац ограђен и да нема шансе да је икада више у будућности видим, сетим се Светлане Бојм. 

Носталгични смо и модерни, незадовољни садашњим с којим револуционарни занос критике "свега постојећег" нема ништа јер би такво незадовољство значило чин акције освајања вредности супротне актуелним. 

А наше, модерно незадовољство, рачуна на повратак месту које би, слично оном малом простору између бетонских кракова једног споменика одисало спокојством тренутне ушушканости и, плашим се, ништа више од тога. 

Да ли сам у потрагу за "оном кућом" кренула попут мачке која само следи навику враћања физичком простору или је та "носталгија" псеће природе, решена да осим повратка месту, поврати и осећање везано за тај простор. 

Недавно су медији били преплављени текстовима, сећањима на један датум који у друштвеној свакодневици има велики симболички значај. Пети октобар. 

И док сам читала написано, нисам могла да занемарим значење смештено између редова, које сада, том симболичком месту у времену, даје само снагу носталгичног сећања, без дубљег везивања за смисао које је том месту у времену давало вредност. 

Савремени немачки писац Томас Плецингер у сјајном роману Сахрана једног пса има и једну сјајну метафору: "Време је језеро, а сећање тужан пас". 

Да ли се, пред подигнутом бетонском оградом која заклања некада нам важно место понашамо попут мачке, или смо тужни пас?

број коментара 0 Пошаљи коментар