Време је да и ми нешто научимо од Енглеза

Малобројнији народи увек мисле да су самодовољни и да би од једне руде, парченцета мора или ретке печурке могли да прехране читав свој народ. Има још нешто по чему се препознају.

Каже ми, сасвим добронамерно, пријатељ Ендрју Вехтел из Америке:

"Знаш по чему се препознају мали народи. Одмах ти спомену како само на њиховом парченцету земље расте нека биљчица или живи животињица које нигде не могу да се нађу на свету. Кад би ми у Америци набрајали аутохтоне врсте сваком кога сретнемо, вероватно би морали да потрошимо читав дан на упознавање".

Замислио сам се над тим што ми је казао. Помислим: било је добронамерно. Сваки Словенац прво ће споменути да у Постојинској јами живи човечја рибица, ту и нигде више; сваки Србин да панчићева оморика расте само у Србији, ту и нигде више.

А зашто се тако понашамо? Мали смо, муку смо мучили с историјом и сопственим наравима, те смо отуд најчешће незнатни у већини крупних светских кретања. Баш зато попримили смо психологију Давида. Чекамо тренутак када ћемо победити Голијата и марљиво бележимо такве часове.

Ето, загревали смо се за тенис још од времена Слободана Живојиновића, али није то било то. Притајили смо се - десет, двадесет година - и дочекали Новака Ђоковића. Сада смо задовољни: победили смо цео свет и тај моменат треба уписати у нашој историји.

Слично је и у књижевности и уметности. Час светског тријумфа у XIX веку био је када су Гете и Грим наше народне песме прогласили светском баштином, тренутак подвига у XX столећу када су наши надреалисти, напоредо с француском централом, направили револуцију аутоматског писања и у Србији. Али, шта ћемо са свим оним годинама између? Не, ми као Стеријина Фема то ниподаштавамо и гурамо у страну, јер то није "светско".

Велики народи понашају се друукчије. Време је да се нечему научимо, рецимо, од Енглеза. Овај народ, који добро познајем, нарочито упорно, рекло би се бандоглаво острвски, чини оно што је већ вековима основица њихове културне политике. Без обзира да ли су у неком периоду, по општем суду највећи, или нису, они сваку страницу своје културне и уметничке повести једноставно представљају као најважнију за њих, па отуд, треба веровати, и за читав свет.

Лако им је да кажу: у викторијанско доба Шекспиров театар био је највећи на свету, али они, са истим жаром, веле и да су прерафаелити достојни поређења са највећим импресионистичким сликарима, што им за право не даје нико у свету. Исто се владају и у књижевности: нико их не може убедити да се њихова реалистичка и натуралистичка проза XIX века не може поредити с руском, премда чак и њихови испитивачи руске литературе то никако не могу да подрже.

Па онда, пијанизам, да споменем оне области које су ми добро познате. То колико су острвски критичари пуни хвале за свирање њихових, иначе одличних пијаниста Катнера Соломона, Клифорда Керзона или барунице Мајре Хес, понекад превазилази оквире доброг укуса и опште обавештености о кретањима у свету свирања на клавиру, јер Острвљани су спремни да их ставе раме уз раме са дивовима ове уметности Сергејом Рахмањиновом, Јозефом Хофманом или Артуром Рубинштајном. Е, зато су Британци Британци, а Срби Срби.

Време је да се и ми нешто научимо од Енглеза, или још боље од нас самих. А ви, приликом упознавања с неким странцем, немојте пропустити да нагласите да панчићева оморика расте само у Србији.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(петак, 29. мај 2020, 08:33) - anonymous [нерегистровани]

Neznam

Svaki narod ima pozitivne i negativne strane .I pozitivnu i negativnu istoriju.
E kad se vidi engleska istorija ,baš nekako nisu za primer iako su veliki narod , koji su svuda na svetu porobljavali i pravili kolonije .
Pre engleza možda neki mirniji narod , na primer nemce ili amerikance .
Šalim se ,stvarno nije lako , možda Nepalce ?

(уторак, 26. мај 2020, 00:31) - anonymous [нерегистровани]

Vreme je da i mi nešto naučimo

Više od pola srba ne zna zašto gori sveća na stolu za vreme slave koju slave?
Nije samo da nam treba edukacija i znanje,većina nema sopstveni ponos a glumi neki egoizan,što u stvarnosti nezna ni štaje,o srpstvu i da ne zborimo.