Вино бистрооког Грка, слепог само за порезнике

Деведесете... Тешко време за нас; дивно за моје Грке. Несметано су трошили, варали државу Грчку за порез и мислили како ће туђ новац дотицати стално.

Анастасис је званично био слеп и са том дијагнозом (иако је одлично видео и то нимало није скривао) плаћао минимални порез на своју аутомеханичарску радњу у улици Драмас, са задње стране железничке станице.

Како порезници никад нису "натрчали на његов канал" и између ауспуха и амортизера видели Анастасиса како вешто скида добош и кљешта кочница, не знам. Биће да је имао читав ред оних које је подмићивао, све до самог председника регионалног одбора Нове демократије за покрајну Тесалију, странке чији је проминентни члан у Лариси и сам био.

Када је пио вино, Анастасис је обично много лагао, али лагарије су му биле маштовите као и његова слепачка дијагноза. Најомиљенија прича коју сам чуо неколико пута била је како му је вино сачувало живот.

Укрцао се он, лагао је врло уверљиво, једног обичног летњег дана на трајект од Волоса до Скијатоса. Пет сати пута, права ситница. Купио је кревет за спавање, пошто је кренуо ноћном линијом. Кабину је делио са господом Сифниосом и Газијем.

Господина Сифниоса описивао је као неког хероја туђе приче: био је службеник, радио је за једну малу фирму у Волосу која је продавала риболовачки прибор и по читав дан скупљао фактуре, пребројавао туђ новац и маштао о својој ували у Егејском мору и чамчићу што се љуљушка у кристалном плићаку. Кад би завршио с послом, претварао се, међутим, у сасвим другачијег човека. Господин Сифниос љубио је тад античку старину...

И господин Гази није био много друкчији. Он је у Анастасисовим лагаријама био дописник једног александријског дневног листа на арапском. Као Копт знао је нешто грчког, али је с муком проналазио речи, тешко описивао тренутну политичку ситуацију у Египту и једва скривао мржњу према председнику Мубараку.

Шта се десило? Господа Сифниос и Гази заузели су доњи и средњи лежај, јер су пре Анастасиса дошли до кабине, а њему оставили најтоплији горњи. Анастасис је наводно хтео да се укључи у њихов ноћни разговор о класичној старини, али је преморен и омамљен топлотом заспао, све док није осетио туп ударац. Пар минута доцније видео је како ноћни трајект тоне.

На црном мору била је олуја, путници су се листом подавили, а он и господа Сифниос и Гази спасили су се тако што су пронашли шест барела критске рецине коју је бог зна ко возио бог зна где. Повезали су бачве канапом и видели да ипак тону, јер су биле пуне вина. Схватили су да морају да га пију. Много да пију... Тако су се опијали до бесвести и што су више пили, били су све стабилнији на морској пучини, јер су се барели све више пунили ваздухом...

"Анастасис је бараба, све лаже до последње речи", рекао ми је Костас, као и мој други кум Никос који је вином тобоже излечио рак дебелог црева (који је и он добио из пореских разлога), као и остале битанге које волим као браћу. Ја ћу ти сутра, док смо насамо, испричати стварну причу о томе како је вино мени омогућило живот.

Ја нећу сада испричати ту поуздано истиниту причу. Описаћу флашу вина коју ми је Костас донео – вина које је спасило његов живот. Била је то флаша белог вина аутохтоне сорте са Санторинија, из винарије "Аргирос", власника Јаниса Аргироса. Чикица Јанис, те 1997. био је у најбољим годинама, и већ скоро педесет година водио виноград на вулканском Санторинију. Сазнао сам да није марка, нити географско порекло спасило Костасов живот, већ арома самог вина. Насуо ми је у чашу свега неколико гутљаја и казао ми да кренем да се упознајем с вином, уз напомену да се оно што је најважније за причу не налази у првом утиску вина.

А тај први утисак вина био је овакав. Најпре лимунови који су се први својом цитрусном нотом пробијали до мог непца, потом неки нејасни укус соли у морском ваздуху око чокота (иако вино не може бити слано). Попио сам други гутљај и сада осетио мирис крушке. Дивно се та крушка мешала са лимуном и сланим ваздухом Егејског мора око Санторинија. Трећи гутљај, осетио сам тело вина. Није било тешко, већ витко као у неке оријенталне играчице, али све то, знао сам, није сачувало Костасов живот.

Насуо ми је још три нова гутљаја, пазећи да у првих десетак минута док смо се упознавали с вином, флаша поуздано остане на температури од девет степени целзијуса. У другом сусрету с вином, сазнао сам потпунију причу тог вина – вулканско тле најчуднијег грчког острва сударало се са тресетницом обале и облацима на небу који су годинама поуздано давали кишу онда када је виновој лози најпотребнија – ни премало, ни превише.

Власник винарије "Папа-Аргирос", или на српском "Чика-Сребрни", неговао је сваку флашу вина као да орезује воћњак. У елегантној текстури његовог вина најпре су се пробијали лимунови, па крушке, али одмах потом и укуси кајсије и диње. Завршница није била кисела нити опора, већ је у њој, чудно за бело вино, доминирао мирис јагодичастог воћа, највише младих шумских јагода.

Друга половина флаше спремала је највеће изненађење. Тек након десет гутљаја могло се стићи до оног што је ово вино чинило посебним. У трећој чаши осетио сам мирис који није требало да буде присутан у вину, али је баш зато био јединствен – то је мирис гвоздене земље.

Сасвим благо испрва, као да нешто не ваља, као да тај метални мирис, помало налик на мирис крви, ту не треба да буде, али онда изразитије, као да они опојни мириси воћа не могу без његове подршке.

Управо тај мирис земље спасио је живот мом другу Костасу.

Ја нећу данас причати садржај те проверене приче. Да није било укуса грчке земље у завршници Аргиросовог белог вина са Санторинија, Костасова мајка не би постала носећа, омамљена забрањеним воћем љубави с Костасовим оцем; не би одбегла од њега да као вучица сама абортира; не би одустала од побачаја; не би је из пушке промашио Костасов брат, који је од старог оца добио налог да бестидницу смакне пре него што Костас стигне у њу да се заљуби; без тог вина не би Костас попустио стисак око братовог врата секунд пре него што га је удавио; без тог вина не би, на крају, било ни велике свадбе две породице, ни плача малог Костаса, коме је с првим млеком помешано и то вино са Санторинија у флашицу.

Али данас нећу причати ову причу, јер данас говоримо само о вину. Вину са Санторинија, ни младом, ни старом; ни архивском, ни простачком. Вину са Санторинија са укусом гвоздене црнице у завршници.

(Из књиге Душа вина)

број коментара 1 Пошаљи коментар
(петак, 15. мај 2020, 12:54) - anonymous [нерегистровани]

Ниш

Хвала на још једној прекрасној причи