Нећу корону, дајте бурек

У тренутку кад се свет бори са коронавирусом, један од мојих најбољих пријатеља у Београд накратко долази из Шангаја. Изненађен и срећан због тога што га видим после много времена организујем традиционални српски доручак – бурек са месом. У пекари причамо о вирусу, ред испред нас нестаје брзином светлости.

Устајем рано, гледам цртаће са бебом, перемо судове и кувамо кафу. Уживам да гледам како се игра пластичном флашом као да сутра не постоји. Читам вести, странице сајтова пуне прича о коронавирусу. Од нултог пацијента до савета о маскама.

Ковид-19 ante portas, дрхти свет од непознатог непријатеља од кога и није баш сигуран како да се брани.

Немам живаца да читам све, досађујем се, а и да којим случајем не добијем напад панике, анксиозности у најмању руку, бацам се на магазинске теме.

Звони телефон, јављам се, примећујем да је прилично рано да би ме М. звао, јер знам да је временска разлика са Кином око седам сати.

Показује ми у видео-позиву познате зграде у насељу Браће Јерковић. Не верујем баш, али јављам му да стижем за десет минута.

Палим ауто и одлазим да га покупим.

Наравно, где ћемо у недељу јутро него право у пекару на Душановцу, сигуран у то да после пет година човек не може да одбије бурек, имао-немао коронавирус.

Јављам мајци да је дошао, одушевљена је, али пита како је. Кажем ваљда супер. Супруга ме пита исто, смешка се, али јој није свеједно. Мени баш и није јасно зашто је то сад важно. Ваљда налет допамина.

Другарски загрљај испред зграде. Не разумем зашто је препешачио 20 километара у Москви, одакле је имао лет за Србију, у салонским ципелама. Али, то личи на њега. Питам да ли има коронавирус. Каже да нема, али може да набави. Смех солидно дугачак.

Кад после пет година видиш неког са ким си "потрошио" толико времена и разменио толико речи није да баш мислиш о некаквом тамо коронавирусу.

У пекари, у којој је свакодневно огромна гужва, наглас причамо о томе како из стана у Шангају није излазио 14 дана, осим два пута до продавнице, и колико је метро у том граду празан, о дисциплини Кинеза и томе како вежбају у својим становима не би ли, по препорукама надлежних, ојачали имунитет.

Упоређујемо то са српским менталитетом, али нам се бркови осмехују врућим тепсијама.

Одједном осећај да се људима пале црвене лампице – у просторији је контаминирана особа и ред пред нама магично нестаје. Инсистираћу да долази чешће недељом и да му се једе бурек.

Незаинтересовано бацам поглед ка "колегама" купцима и гледам њихове одразе у огледалу пекаре. Нико не гледа ка нама, али сам сигуран да желе детаљно да чују о чему причамо.

Тамо где понекад у реду за 250 грама са месом чекам по 15 или 20 минута, никад брже нисам купио бурек, никад. Нико се није задржао у куртоазном разговору са иначе сјајним људима који раде у пекари. Узму, плате, окрену се, погледају и оду. Корона је "одувала ред".

Нисам више сигуран да ли је све питање менталитета и да ли постоји нешто на шта бисмо могли да наиђемо покушавајући да допремо до нечег дубљег од тога. Могуће је да је страх једино старији.

На овим просторима многи су играли на ту карту, плашећи људе од њих самих и нестварних спољашњих и унутрашњих непријатеља.

У једно сам, међутим, ипак сигуран – да понекад није најједноставније разлучити шта је истина, а шта дезинформација у овој инфодемији, поплави вести изазваних тежњом за читаношћу и коронавирусом.

Не постоји, чини ми се награда за сопствени страх. Можда само за туђ.

Ипак, коронo, хвала ти за бурек.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(четвртак, 27. феб 2020, 00:35) - anonymous [нерегистровани]

Odlican tekst

Hvala na tekstu!!!!
Iznenadjujuce fenomenalno.
Hvala,hvala

(среда, 26. феб 2020, 19:37) - anonymous Milan [нерегистровани]

Haha

Text savršenstvo. Svaka čast tekstopiscu. Ali ovo je bio vrhunac.
Корона је "одувала ред".... e sad zamislite koliko mi volimo burek pogotovu ujutru da bi se i potukli zbog njega a ondak mi dodje ova slika u glavu ... kaze Корона је "одувала ред".... haha ovo je fenomenalno kao cela priča naravno.

(среда, 26. феб 2020, 17:51) - Ljiljana Kostadinović [нерегистровани]

Slatko se ismejah

Kako se samo obične, normalne stvari predstavljaju kao skandalozne... Ali sigurno nas je više ovakvih koji realno, a ne medijski, pristupamo životu. Nego bih dodala. Kao da se niko ne seća istog širenja panike zbog ebole, sarsa, ptičjeg gripa itd. Valjda uvek pred Olimpijske igre. Ili već oko nečeg. Kako se ne umore... Da se plaše od budalaština. Kao da nikad u životu nisu bili bolesni i morali da to odleže. Što bi rekao Emir Kusturica kad je preminuo patrijarh: Preko milion ljudi poljubilo je upokojenog patrijarha i niko se ne razbole. A ovi se razboljevaju i od slušanja o tome. Hvala što ste me nasmejali. Zapamtiću: Imaš koronu? Nemam, mogu da nabavim.