Узалуд ситничарите око хрватског и црногорског док нема крупних дела на тим језицима

Пре неколико дана тихо смо обележили Унесков Дан матерњег језика. Ово ме је брзо вратило у време када сам био студент класичних наука, и када је још било живо сећање мојих професора Љиљане Црепајац и Радмиле Шалабалић на оно што је у њихово време било филолошко питање века: дешифровање писма Линеар Б којим су писали Грци под Тројом.

Много се очекивало од тог писма које је, на основу издања из 1956. Вентриса и Чедвика, коначно растумачено тек средином шездесетих година прошлог века, али изненађење које је наступило брзо је бацило у заборав и микенску културу и језик вођа тројанског похода: Агамемнона и брата му Менелаја.

Наиме, на микенским таблицама није откривено ништа књижевно - речју ништа лепо. С муком је прочитано много товарних пописа, катастрираних имања, листа залиха, а као највише артистички запис пронашао се и попис заветних дарова божанствима.

Због тога је читаву, готово једновековну потрагу за значењем микенских таблица брзо прекрио заборав који је речито показао да један језик значајним, сачуваним и важним чини једино - књижевност. 

Разумем отуд данашњи страх косовских Срба за српски језик у окружењу агресивног албанског; разумем и горљиво настојање црногорских језичких законописаца да се одрже дукљaнске фонеме у црногорској азбуци; разумем и ванредну упорност хрватских нормативиста да се из хрватског избаци и последња туђица и замени старохрватском речју, али сви њихови напори узалудни су ако на језицима које нормирају неко не напише капитално дело. 

А тог дела, или тих дела за сада нема. Јер да је на новој црногорској азбуци написан нови "Горски вијенац" сигурно бисмо знали барем сви ми у регији; да је на језику без иједне туђице написан нови "Повратак Филипа Латиновића", то никаква игноранција не би могла да сакрије; да је, напослетку, на српском језичком идиому косовских Срба написан колосални роман, па макар да га је НИН-ов жири незналица избацио и са ширег списка - и то бисмо знали.

Али, то се досад није десило, те борба за ова наречја или језике (како ко схвата) још тумара више шумом него што иде друмом. 

Да ли ово што сам написао значи да треба направити државне пројекте за прављење "великог писца"?

Мислим да се оваквим нормативним радом не може постићи много. Писци се не праве на тај начин. Нешто друго је далеко важније приметити.

Макар њиме говорио и врло мали и угрожени број говорника, матерњи језик мора бити дубоко утемељен у свести народа или групе која га говори. Тек тада ће овај језик пронаћи свог великог писца, па нек њиме говори и неколико стотина људи.

Сасвим је другачија ситуација са језичким нормама које нису искрено и безрезервно прихваћене ни у самим народима у којима се постављају као правопис. У таквим околностима нема оних дубоких понорних порива који ће једног писца позвати да на том језику напише своје велико дело.

Могу се, дакле, на новим језицима "увести у ред" (неки ће рећи може се "утерати страх") радио-водитељи, дневне новине, полицијске патроле (или опходње), може на тим језицима певати и читава мала армија протежираних песника, ипак све то ће произвести слабе или никакве резултате у очувању тих говорних целина. 

Чак и када је реч о дубоко укорењеном језику као што је наречје косовских или личко-далматинских Срба, чињеница да на том дијалекту није написано велико дело након 1999. нешто говори о томе колико се искрено чува овај језик.

Неко ће казати да то није лако, да су избеглички Срби под великим притиском (те отуд, ваљда, нема новог Владана Деснице), али свака група, и сваки језик има свог "великог писца" који тренутно сиса на материнским недрима и ниједан језик није лошији (па макар и да је новојезик) од неког старог за писање великих дела.

Не кривите, отуд, писце.

Упитајте се колико су сви ти језици и наречја уистину - матерњи.

број коментара 6 Пошаљи коментар
(понедељак, 24. феб 2020, 14:40) - Ирина [нерегистровани]

Срећа

Прво, као и увек, Ваши текстови разгибавају дух. Хвала Вам на томе. 

(понедељак, 24. феб 2020, 14:34) - Ирина [нерегистровани]

У томе и јесте проблем...

... што НЕ ВИДИТЕ.

(понедељак, 24. феб 2020, 12:17) - slavko [нерегистровани]

Ne vidim da neko sitničari

oko Hrvatskog jezika. Ljudi ga lijepo pričaju u Hrvatskoj pa i širom sveta, ima svoju gramatiku, svoje pisce, službeni je jezik u EU, kodificiran je u UN. Ne vidim ja tu nikakvog "sitničarenja!

(понедељак, 24. феб 2020, 11:35) - anonymous [нерегистровани]

Чувајмо све што је наше, да неби потпуно нестали

Па и Вук Караџић се "паметарао" па је српски језик српског народа који је живео у старој Србији (сада СМакедонија) и јужније одбацио и није уврстио у дијалекат српског језика па се отуда одједном "родио" македонски језик и македонска нација. Невероватно је колико се лако одричемо својега, а други то једва дочекају па и што није њихово зачас прозову својим и отму нам и народ и територије и културу. Чудо је да и постојимо како смо неозбиљни и колико држимо до себе, своје историје и народа.

(понедељак, 24. феб 2020, 11:13) - Раша [нерегистровани]

знам градиво

Како нема критичког коментара на српски језик и књижевност!? Па управо у последњем пасусу помиње Владана Десницу и српске писце. Поздрав.

(понедељак, 24. феб 2020, 09:21) - anonymous [нерегистровани]

Iz Hrvatske ( na hrvatskom )

Odličan tekst, samo što nema komentara na stanje u današnjem srpskom jeziku već je samo kritičan prema drugima iako svi boluju od iste bolesti. Davno je već i u samoj Hrvatskoj rečeno da je smisao normiranja službenog književnog jezika ( ijekavski izričaj ) da se što više razlikuje od srpskog ( ekavski ).
Naravno, jezik kojim govore Srbi u Hrvatskoj, Bih i Crnoj Gori ( uključivo Crnogorce ) je ijekavski, pa iako ga nazivaju srpskim, je znatno sličniji hrvatskom nego ekavskom srbijanskom. Mana službenog srpskog jezika je što ima previše tuđica - turcizama i grkizama ( mi posprdno kažemo bizantizama ), dok se u hrvatskom uporna nametnuta zamjena ponekad pretvara u grotesku i nije prihvaćena šire.
Što se više normirani jezik nameće, to ga manje ljudi govori. Sama činjenica da svaki javno govoreni i pisani tekst mora prvo proći službenu lekturu ( jezički komesari-cenzori ), govori o tragici jezika.
Detalji nisu toliko bitni, važno je da se razumijemo bez prevoditelja.