Серж Алими за РТС: Како се фабрикује јавно мњење – да ли је успешније пуцање или плакање

Серж Алими, новинар и директор Монд дипломатикa (Le Monde diplomatique), бави се везама новинара и политичара, опортунизмом и тржишном логиком данашњег новинарства које допушта цензуру због страха од незапослености. У својим текстовима осуђује једногласност медија у корист неолибералне идеологије и позива на часно новинараство.

У интервјуу за РТС, Серж Алими говори о томе како се фабрикује јавно мњење како и носи наслов књиге која је овог месеца објављена у Србији.

Господине Алими, на почетку књиге цитирате пацифистичку песму – "Док пуцају плачу". Како се фабрикује јавно мњење – да ли је успешније пуцање или плакање, или су обе ствари неопходне? 

У случају Косова, као и у случају ратова претходних двадесет година, може се рећи да су сузе служиле све више да се оправдају меци. И тешко је кад крећеш у рат рећи да желиш да згазиш неку страну земљу него се за то морају пронаћи хуманитарни мотиви. Као на пример да се спречи геноцид, да се заштите људска права или да се одбране права жена.

На Косову је ситуација била доста специфична и због тога што су на власти у земљама на Западу биле снаге левице. У Америци сте имали Клинтона који је био демократа, у Енглеској је Блер, лабуриста био на власти, у Италији Далема, бивши комуниста. У Француској је био Жак Ширак који истина није био левица, али је имао Лионела Жоспена који је био премијер, јер је влада била у кохабитацији и који је био из Социјалистичке партије. И онда када припадате левици тешко је рећи да идете у рат због нафте или како бисте проширили своју моћ него онда кажете да идете у рат како бисте одбранили и заштитили људска права.

Како је једна тако значајна земља попут Француске дозволила себи да прихвати "нову реалност"? Да ли је Митеран био последњи француски председник на линији традиције Де Гола и да ли су од Ширака сви француски председници пристали да буду под командом НАТО-а?

Митеран јесте декларативно био на линији једне деголистичке традиције да тако кажемо, али не треба заборавити да је учествовао у првом Заливском рату, рат који су иницирале и водиле САД, Буш старији у то време. Са друге стране, Ширак је учествовао у рату НАТО-а на Косову. Са друге стране, Ширак је одбио да се Француска придружи Америци и осталим силама у Другом заливском рату, тако да овде немамо јасан атлантистички континуитет.

Француска је била чврсто на принципу да нема распада Југославије, Митеран је говорио о српско-француском пријатељству. Како је дошло до ревидирања тог става и прихватања става Немачке? Да ли су на то утицали унутрашњи политички разлози, спољнополитички, колики је био утицај медија?

Када помињемо Митерана, не смемо заборавити да је Митеран генерација људи који су прошли Други светски рат, он је био ратни заробљеник и у то време је упознао бивше војнике, Србе са којима се спријатељио. Ширак нема то искуство, био је у војсци за време рата у Вијетнаму и врло је био осетљив да се сачува образ француске војске. И пошто је француска војска доживела понижење од Срба у Босни, на крају су их везивали 1995. за бандере он је желео да се јасно демаркира од става које је француска војска имала за време Митерана, дакле једна тотална немоћ у односу на српску војску у Босни.

Дакле, у то време постојала је воља Жака Ширака да врати Француску у окриље НАТО-а, на крају се то није десило под његовим мандатом већ је то урадио Саркози. У време рата на Балкану, у Француској је била на власти кохабитација између деснице и левице. Митерану су замерали да је превише мек, човек, председник, државник који има војску, трпи понижења од стране неке друге силе и да не може да реагује када су отети француски војници у Босни.

Е сад, имате улогу интелектуалаца и медија. У Француској је постојала једна група интелектуалаца која је била доминантна, имали су своје колумне у новинама, неки од њих су контролисали медије и неки од њих су навијали за то да Француска уђе у рат у бившој Југославији. И сад су ти интелектуалци, који генерално нису били стручњаци за политичку ситуацију у региону или на неком локалном нивоу, рекли да Француска једноставно не може да дозволи као што је то дозволила у Другом светском рату да дође до геноцида и етничког чишћења у Југославији и да мора да стане у одбрану људских права. И то је највероватније имало тежину ако говоримо о промени курса француске политике у то време.

Овогодишњи добитник Нобелове награде Петер Хандке био је један од ретких европских интелектуалаца који се противио распаду Југославије и доминантним медијским матрицама. Да ли све што се дешава 27 година после говори колико су те медијске матрице из деведесетих моћне и колико је опасно супротставити им се?

Уколико сте ви интелектуалац или новинар који се бави критичким извештавањем, односно критичким новинарством, велики је ризик да у једној ситуацији када људима и јавном мњењу представите слике цивила како страдају, како су избегли и кажете да ће стотине хиљада њих да побегне да су неки већ мртви. Огроман је психолошки притисак да се крене у интервенцију како би све кренуло, односно како би се све зауставило. И сад, ако тај исти новинар, интелектуалац каже хајде да спустимо лопту, да видимо да ли то што се догађа се заиста десило, да ли можда не желе одређеном пропагандом да нас увуку у рат?

И ако се након извесног времена заиста установи да је дошло до геноцидног масакра онда преузимате огроман ризик. На другој страни, уколико само позивате на рат и хушкате на рат то није никакав ризик, јер ако се после извесног времена установи да до геноцида није дошло да није страдало толико људи, јавно мњење ће веома брзо бити преокупирано другим темама и заборавиће све те манипулације и медијске лажи које су довеле до рата.

Даћу вам за то два примера које дели десет година. Први је из 1989. када је пао Чаушескуов режим у Румунији. Говорило се о масакру цивила, да је тајна полиција убила 4.600 људи. На лицу места су били неки француски новинари који су видели неке лешеве, али нису могли да потврде да је било тако и у том смислу су написали свој извештај. Међутим, у Паризу је њихов главни уредник преиначио њихов текст и потврдио да је до масакра заиста дошло, јер уредник није могао да на себе преузме професионални ризик: ако се касније испостави да су људи заиста побијени, сва стигма би била бачена на његове новине, јер су сви причали да се масакр заиста десио.

Други пример је малтене исти догађај на Косову, тврдило се да је дошло до масакра, да постоје масовне гробнице. Једна француска новинарка је била на лицу места и написала чланак у којем изражава сумњу да је до тог масакра дошло и опет се десило исто, њен уредник у редакцији је исправио текст, тако да испада да је она видела масакр, једноставно није могао да преузме ризик да се – ако се касније испостави да се то заиста догодило – баци љага на њихов лист.

У Вашој књизи наводите речник пропаганде на основу кога су медији креирали слику рата. Да ли су то својеврсне медијске матрице?

Може се рећи да је цела та прича почела за време Заливског рата почетком деведесетих, када се десило да су новинари почели да преузимају семантику војске. Ви практично користите еуфемизме да бисте описали сопствене злочине и сатанизујете злочине које чине ваши противници и непријатељи. За време рата на Косову, први пут се у оквиру те семантике појавила реч – удар уместо речи бомбардовање. Зашто не бомбардовање? Па зато што је прва асоцијација на бомбардовање код гледалаца и читалаца – мртви, жртве, раскомадана тела и сл. Док удар подразумева нешто много чистије. Тад се појавио први израз који представља једно право искривљење језика, а то су хируршки удари: за нешто што је убиство, бомбардовање ви користите реч хируршки удар.

Та техника се састоји од еуфемизовања сопствених војних акција и сатанизовања акција противника. Тако је настала реч грешка – када страдају цивили, погођени су грешком. Тако се појавио и израз колатерална штета – ти изрази, тај технички језик служи за то да се прикрије број стварих жртава и да би се рат представио као да се војници играју једне игре где не постоје мете, где не страдају жива бића, цивили и да се прикрије права људска несрећа и права бол.

Уколико цивили страдају у бомбардовању онда се каже да је режим против кога се ратује намерно оставио људе да служе као живи зид. Значи Американци бомбардују неко склониште у Ираку и кажу то је режим Садама Хусеина намерно људе оставио ту. Исто тако када је НАТО бомбардовао РТС за време рата на Косову, страдало је 16 људи, западна штампа која је преузела пропаганду тврдила је да су ти људи заправо били живи штитови који су служили Милошевићевом режиму. То је један исти језик, једна семантика, иста реторика којим се ратно уништење правда хуманитарним мотивима.

Који је ризик тих медијских матрица у времену постистине?

Када кажете наша епоха и када кажете лажне вести морам да кажем да ми у последње време само о лажним вестима и говоримо, а раније је тај термин био назван дезинформација. Једина разлика је што се лажне вести шире друштвеним мрежама и пропагирају их људи који нису професионални новинари, док су рецимо у време рата на Косову и рата у Ираку лажне вести ширили мејнстрим медији. Цела халабука и забринутост новинара због лажних вести, настала је када су новинари традиционалних медија схватили да су изгубили право на ширење лажних вести.

Како је француска интелектуална елита дозволила да глас Француске постане Бернар Анри Леви који 1992. одлази у Сарајево, а 2010. у Либију ширећи исту поруку "ратом до мира"? 

Прво, Бернар Анри Леви није глас Француске већ малог, уског круга људи из Париза који припадају буржоаском миљеу и они уживају велику подршку у привредним и индустријским круговима. Рецимо, француски милијардери финансијски подржавају његове новинарске пројекте, такође је јако моћан у издавачким круговима, има пријатеље и са левице и са деснице, а на крају је стекао и поличку моћ. После Митерана било је више француских председника који су се сви саветовали са Анри Левијем, али све то заједно не значи да је он велики интелектуалац и глас Француске.

Када год он објави неку књигу то је као да је пао метеорит на Француску, он се не скида са телевизије, са медија. По цео дан је на телевизији, у новинама, на радију, свуда је, али његове књиге се не продају. Превелика је разлика између понуде и тражње, он ту стално пише све и свашта, али те књиге се слабо купују. Људи га препознају, знају да је утицајан у моћним круговима, али он није популаран интелектуалац у Француској, не оставља велики печат на филозофској или социолошкој сцени.

А шта је данас са Француском? Да ли је протест жутих прслука нешто променио или је председник богатих, како називају Макрона, и даље неприкосновен?

Макрон дефинитивно није неприкосновен. Он је 2017. победио на изборима, јер се кандидовао против Марин ле Пен која представља француску десницу, која је била непопуларна у тој мери да би сваки кандидат који би се против ње такмичио у председничкој трци на крају био изабран. Била је мала стопа излазности и он је искористио легитимитет да Француској наметне једну ултралибералну политику коју Французи одбацују и производ тога је и покрет жутих прислука и ове најновије демонстрације против реформе пензионог система. Макронова економска политика је нешто што Французи одбацују, њему популарност опада, и нико данас не може да гарантује да ће он победити на следећим изборима.

Ми живимо у времену када се стално дешавају изненађења и није искључено да то изненађење дође и за две године у Француској. До сада их је било, Доналд Трамп је добио Хилари Клинтон 2016. године, а нико то није очекивао, 2017. Макрон је добио изборе иако је био непознат све до тада, тако да је могуће и изненађење 2022. године. Он има срећу јер је опозиција потпуно разједињена, да је то другачије Макрон би имао много мање шансе да добије изборе.

Наравно, и ситуација у САД утиче на ситуацију на старом континенту, као када је Трамп добио изборе 2016. то је донекло условило раст деснице и у европским земљама, тако и да Сандерс добије изборе, иако не постоје велике шансе за то, не може се искључити, то би био подстицај за снаге левице на старом континенту.

Макрон се изборима сигурно радује и волео би да буде поново у трци са Марин ле Пен, међутим у интересу нас Француза и Европљана није да будемо осуђени да стално бирамо између екстремне деснице, са једне стране, и странке десног центра која води ултралибералну политику, с друге. Мислим да постоји простор да се појави нова политичка опција коју бих назвао прогресистичком.

Ја бих волео да ми нисмо стално осуђени на ту екстремну либералну политику која се води још од Маргарет Тачер, која је разне лоше ствари покренула и урадила. Ја бих волео да Француска крене у супротном правцу и изабере једну нову, леву, прогресистичку, хуманитарну и социјалну политику, а не да будемо осуђени на либерализам где разни милијардери имају утицај на наш социјални  живот. Уколико не станемо на пут на тој политици, бојим се да ће се људи окренути десним политикама.

број коментара 0 Пошаљи коментар