Шта урадити да жртве не буду препуштене саме себи

Србија би ускоро требало да добије Националну стратегију за подршку жртвама, националну мрежу служби подршке, планира се и формирање Координационог тела. Психотерапеут Биљана Славковић рекла је за РТС да се вредносни ставови и даље не мењају, а то је неоходно да бисмо могли да спроводимо одређене мере - на пример - да се жртви мора веровати.

И док се повећава број докумената и служби помоћи жртвама, четвртина грађана сматра да у Србији не постоје службе подршке, више од 47 посто њих помоћ очекује од полиције, а чак две трећине не би пријавило кривично дело због неповерења или страха, показало је истраживање у оквиру пројекта "Подршка жртвама и сведоцима кривичних дела у Србији".

Гостујући у Дневнику РТС-а, психотерапеут Биљана Славковић каже да наши грађани врло мало познају институције, своја права, обавезе институција, и то је мањак демократског знања.

"Важно је да се грађани информишу, да могу да разумеју шта је оно што им припада када доживе неку повреду или неку неправду", рекла је Славковићева.

Каже да је до сада постојало доста института и институција, програма за подршку жртвама, али оне можда нису биле системски увезане и често су жрве препуштене саме себи. 

"Коментар да се људи неће јавити да потраже помоћ из страха или осуде из праксе је, нажалост, тако, грађани ту природно и спонтано реагују можда на нека искуства која су они већ имали или неко кога познају – а то је да се често жртвама не пружи помоћ када треба да адекватан начин", истакла је она.

Психолошка и правна помоћ

Славковићева каже да је невладин сектор заправо највише пружао током две деценије директну помоћ жртвама, како на психолошком плану, тако у оквиру првне помоћи - праћење континуитета.

"Наравно да има добрих случајева и у институцијама када ће представници полиције или тужилаштва или суда добро одрадити свој посао али врло често оно што се дешава у институцијама да се жртвама не верује, да оне морају да доказују више него што би требало, да су оне некад у функцији система да служе да се докаже кривично дело", упозорава Славковићева.

Према њеним речима, нова стратегија треба да стави жртву у позицију субјекта – да је она важан учесник и са друге стране да се разуме да свако кривично дело јако онемогућава особу да настави да живи ако нема подршку. 

Према њеним речима, што је мање подршке, већа је шанса да се особа не опорави.

Процена ризика 

Говорећи о службама подршке, Славковићева каже да када се говори о родно заснованом породичном насиљу, насиљу према деци, сексуалном насиљу – имамо често пропусте у систему.

"Учествујем у обукама у сарадњи са разним институцијама протеклих 15 година, пуно је обука урађено. Видим проблем у томе да се вредносни ставови и даље не мењају, а то је неоходно да бисмо могли да спроводимо одређене мере – на пример да се жртви мора веровати", истиче она.

Ако жртва каже да процењује да њен партнер има тенденцију да је убије, Славковићева каже да не смемо према томе имати лични став него морамо радити процену ризика.

"Важно је да знамо да смо већ донели пуно закона и урађено је много тренинга, разних обука, семинара за представнике свих у ланцу, али имамо високу стопу фемицида – убиства жена, високу стопу поновљених дела што је велики проблем за жртве и мислим да је некако ту комбинација пропуста између тога да када имамо обучене стручњаке важно је да они остану ту где су раде свој део посла, да их не заменимо ако дође директор у институцију и, с друге стране, да стално радимо на превенцији, обуци", каже она. 

Свако може да постане жртва 

Истиче да је важно да медији не извештавају сензационалистички о кривичним делима, него да обучавају потенцијалне жртве јер свако може да постане жртва. 

То шта се у овом друштву дешавало протеклих 30 година – данас имамо негативне последице, а то су спирале насиља, сматра Славковићева.

Ако се бавимо вршњачким насиљем у школи, а не видимо последице, шта је довело дотле, само ћемо гасити пожар, нећемо приметити насиље у породици, каже она.

Говорећи о томе колико је тешко жртви да се опорави, Славковићева каже да жртва мора да превазиђе осећања кривице, а често јој се то намеће и осећање да је допринела да јој се то нешто догоди.

"Оно што је најбитније је то да сви поступамо на исти начин, да поштујемо жртву, да јој омогућимо континуирани опоравак јер је ти кључно да би неко могао да превазиђе трауматско искуство", закључила је Славковићева.

број коментара 0 Пошаљи коментар