Шутни је, Лабуде

Када је у 54. минуту Адри ван Тигелен додао лопту до Мирена на левом крилу, био је поносан. Његов тим је урадио све оно на чему је инсистирао у претходних 28 година тренерске каријере – изашли су високо са четири играча у нападу. Када је Мирен послао лопту у гол-аут, како су многи помислили у том тренутку, стајао је крај клупе Олимпијског стадиона у Минхену и посматрао грациозан корак свог првог нападача. "Шутни је, Лабуде", тихо је рекао и склопио очи. И овај је шутнуо. Из прве. Из мртвог угла. Волеј у супротан угао. Његов помоћник, Нол де Рајтер, доцније је причао како је Генерала први и једини пут видео уплаканог. Новинари су у нотес записивали – "Најлепши гол у историји фудбала".

Две године раније, тај човек седи у једном ресторану у Ротердаму. Сада пије чај, јер вино не сме – не, пошто је и даље био у процесу опоравка од операције срца. Због те операције је, каже, пропустио квалификације за Светско првенство у Мексику и његов тим због тога није ни играо на поменутом шампионату.

Сада пије свој чај, пресут у велику кристалну чашу, јер не жели да га људи сада виде као неког беспомоћног старца. "Најбоље тек долази", каже селектор Холандије и наздравља свом ученику који је кренуо његовим стопама. 

Са њима, за истим столом, седи и "Генералов" најбољи пријатељ Нол де Рајтер, помоћник селектора. Седи са великим тамним наочарима и једе сладолед од јагоде. Он сада помиње Марадону. Непристојно је помињати Марадону у Кројфовом присуству, не после оног гола руком, каже Генерал и хвали Пелеа – "Такав се неће поново родити". И сви се слажу, чак и Кројф.

Прошла су четири месеца откако је Јохан узео тридесет девету годину, а већ је освојио први трофеј у тренерској каријери са својим Ајаксом. Пред свога учитеља он ставља медаљу намењену освајачу Купа Холандије и фотографију новог аутомобила који је купио пре само неколико дана.

Четврти у колекцији. Његов учитељ одобрава, а потом неколико тренутака замишљено посматра чамце и бродове у бајковитом Делфсхавену. Каже, бродови су му ипак дражи – брод напада таласе, а његова посада је у страшним олујама и бурама храбра и одважна. Брод може страдати само под ударом природе, а чак и тада, морнари често успевају да га отргну из олује и уплове у мирније воде, константно нападајући сваки надолазећи талас. Тако је и у фудбалу. Увек побеђује тим који је спреман да иде до краја. Брзина је битна. Аутомобили развијају велику брзину, али њима управљају појединци. Без контроле брзина им ништа не значи – каже Кројфу.

Генералово излагање прекинуо је насмејани Нол де Рајтер, који је кашичицом купио истопљени сладолед – "Имамо једну дилему", рече. "У свом тиму имаш два нападача, Босмана и Ван Бастена. У октобру почињемо квалификације за Европско првенство 1988. Јасно ти је да само један може са Гулитом у напад."

"Џон Босман је у сјајној форми", каже сад Кројф.

Генерал је устао без речи и позвао конобара – "Ако господин Кројф нема новца да плати, за цех ће се побринути мој помоћник". Из џепа је извадио капитенску траку, исту ону траку коју је скинуо Кројфу са руке 1971. и дао је Велибору Васовићу. Са унутрашње стране, црвеним концем било је увезено име – "Јохан Кројф". Ставио у је на сто пред свог ученика – "Научио си лекцију. Поново је твоја" и уз осмех мирно ишетао из кафеа. Нол де Рајтер је наручио још једну порцију сладоледа и наздравио насмејаном Кројфу.

На насловној страни дневних новина писало је како се велики Маринус Јакобус Хендрикус, познатији само као Ринус Михелс, звани Генерал, враћа на клупу Холандије после успешног опоравка од операције срца.

Тог истог дана, на обали Дњепра у родном Запорожју, на великом чамцу седи онај којег су сви, па чак и његови школски другови, у том тренутку називали "Фудбалски научник". Седи и замишљено гледа у пространство једне од највећих европских река.

Он брани чело великим сламеним шеширом и маше откинутом олисталом граном – растерује комарце, каже. Прича и да му прија то мало одмора, после напорне сезоне у којој је са својим Динамом из Кијева освојио другу титулу у Купу победника купова и седму титулу шампиона Совјетског Савеза. Он сада седи и анализира неуспех који је доживео са репрезентацијом СССР-а на Светском шампионату у Мексику, свестан да се једна ера његове каријере ближи крају.

Уз њега седи и онај којег сматрају најбољим совјетским фудбалером свих времена – Олег Блохин. Добитник Златне лопте 1975, али и момак који на исту "лопту" претендује за текућу 1986. годину. Њихова лица је нагорело сунце још у Леону пре само неколико дана. Они сада седе у тишини и размишљају о поразу од Белгијанаца већ у осмини финала Светског шампионата. Водили су са 1:0... Водили су са 2:1... Беланов је постигао и хет трик, али на крају су изгубили са 4:3. Сва четири гола примили су после катастрофалних реакција у одбрани.

"Подморнице, другови. Подморнице су најопасније оружје. Оне су непредвидиве, имају добар маневар, флексибилне су и увек су спремне за напад", каже својим ученицима.

"Морамо бити физички спремнији", додаје онај којег су већ тада у Совјетском Савезу називали највећим тренером свих времена. Те сезоне, добио је и награду за најбољег фудбалског тренера у Европи.

"Плашим се да ћете даље без мене. Ближим се крају каријере, Валерије Васиљовичу", додаје Блохин. 

Беланов размишља о подморницама. "Не волим подморнице", каже. Сањао је да ће једнога дана постати космонаут. Иако му се та жеља никада није остварила, те године је дотакао звезде – под крај 1986, Беланов је победио у избору за Златну лопту. Постао је најбољи играч Европе. Победио је испред најбољег стрелца Светског првенства у Мексику, Гарија Линекера из Енглеске – момка који је те године из Евертона прешао у Барселону.

Беланов је постао тек трећи играч из СССР-а који је освојио најпрестижнију лопту у европском фудбалу, после Лава Јашина 1963, јединог голман који је икада понео ту награду, и Олега Блохина поменуте 1975.

Валериј Васиљович Лобановски сада седи на свом чамцу и посматра звезду на одласку и момка који обећава. Обојица су му потребна за наредни Европски шампионат 1988, али ће места у нападу бити за само једног од њих.

Две и по хиљаде километара даље, шкотски новинари пишу о дебаклу који је репрезентација доживела на Светском купу у Мексику. Пишу и да Алекс Фергусон више неће бити селектор Шкотске.

Ипак, Шкот је већ тада припремао терен за највећи искорак у својој тренерској каријери. Навијачи Манчестер јунајтеда су све гласније изговарали његово име, а тадашњи тренер клуба са Олд трафорда, Рон Еткинсон, губио је и поверење управе, која је те 1986. продала свог најбољег играча Марка Хјуза Барселони.

"Дошло је време за велике резове на 'Театру снова'", писала је британска штампа, а Фергусон је у родном Глазгову увелико оштрио скалпел.

Европу је очекивало "неизбежно"', те ће се врло брзо испоставити да је Европски шампионат 1988, заправо био историјски. У квалификацијама су се надметале само 33 земље, док је на турниру, у завршници, било места за осам најбољих селекција. Већ на наредном Европском првенству у Шведској 1992, није било ни великог Совјетског Савеза, нити велике Југославије – што је Уефи донело 20 нових чланица.

И док су се једни раздвајали, Немци су тежили уједињењу и успели су у томе, и то баш након Европског првенства 1988. које је одиграно, гле чуда, у Западној Немачкој, само годину дана пре пада Берлинског зида!!!

Годину дана уочи Европског шампионата 1988, пред Генералову кућу у Амстердаму стао је скупоцени спортски аутомобил, црвен као Ајаксов дрес. Изашао је из куће у тегет мантилу и сео на место сувозача, иако је више волео да се вози на задњој клупи која не постоји у таквим колима. Убрзо се пожалио на ветар, с обзиром на то да аутомобил није имао ни кров.

"Ко још вози аутомобиле без крова", упитао је Генерал, а Кројф се само насмејао и додао гас.

Седам дана раније Јохан је са Ајаксом успео да освоји и трећи трофеј у тренерској каријери, први на међународној сцени.

Победили су у Атини Локомотиву из Лајпцига у финалу Купа победника купова, а стрелац јединог гола на мечу био је Марко ван Бастен.

Замолио је свог ученика да паркира аутомобил недалеко од Вондел парка где их је чекао Михелсов помоћник, Нол де Рајтер. Хранио је лабудове ушећереним кокицама.

"Честитке, Јохане. Био си у праву. Џон Босман је у сјајној форми", констатовао је Де Рајтер. У том тренутку, нападач Холандије Босман био је први стрелац квалификација за Европско првенство и најбољи стрелац у Купу победника купова.

Ринус Михелс је чучнуо и пружио руку ка лабудовима.

"Чујем да продајете Марка ван Бастена Милану? И то баш сада, пред Европско првенство?", питао је Генерал.

Кројф је слегао раменима. "То је неизбежно."

"Имамо Џона Босмана. Нема разлога за бригу", надовезао се насмејани Нол де Рајтер. Ринус Михелс је из џепа извадио стари, пожутели исечак из новина на којем је писало: "Западна Немачка је освајач Светског првенства 1974, Кројф и Михелс поражени у финалу!", пружио их је свом ученику, и одшетао поред језера.

Насмејани Нол де Рајтер је понудио Кројфа кокицама. Ринус Михелс, у фудбалском свету познат и као Генерал, наредних дана шетао је сам крај језера у Вондел парку. Дуго је посматрао лабудове. Његова тренерска каријера се ближила крају.

Иако су га већ тада сматрали човеком који је својом филозофијом тоталног фудбала, заувек променио игру, Генерал је знао да му је неопходан и велики трофеј са репрезентацијом, како би ставио печат на најблиставију тренерску каријеру икада виђену.

Са рамена је скинуо кожну торбу у којој је носио папире са припремом мечева и из ње је извадио албум са фотографијама и исечцима из новина. Застао на страници где је испод велике црно беле фотографије на којој су он и Кројф загрљени држали пехар освајача Купа европских шампиона. Наслов текста: "Краљ и његов принц".

Михелс је у периоду од 1971. до 1973. са Ајаксом освојио три узастопне титуле шампиона Европе, а када су га уочи Светског купа у Западној Немачкој новинари питали која је тајна његовог успеха, одговорио им је:

"Фудбал је попут рата. Ко се понаша исувише фино и исправно – изгубиће."

На наредној страници, исечак из новина у којем испод велике Михелсове слике стоји наслов, извучен из контекста – "Фудбал је рат".

Насмејао се, свестан да тако нешто никада није изјавио.

Осмех са његовог лица нестао је када је окренуо наредну страницу албума. Светско првенство у Немачкој 1974. Уочи финала, холандска штампа написала је: Нескенс и Кројф нападају Бекенбауера и Герда Милера.

На наредној страници албума, недостајао је исечак који је пре само неколико дана на овом истом месту дао Кројфу и у којем је писало: "Западна Немачка је освајач Светског првенства 1974, Кројф и Михелс поражени у финалу!"

Знао је шта му недостаје, с тога је брже боље отишао до канцеларија једне авио компаније и купио карту за Пизу, не да би видео криви торањ, већ први наступ Марка ван Бастена за Милан.

Наредног дана, италијанска штампа писала је: 

"Победа Милана над Пизом од 3:1. Први гол "Лабуда из Утрехта" за Росо-нере". Михелс је исекао чланак и залепио га у свој албум.

Лобановски се, баш као и Михелс са Холандијом, прошетао са Совјетима кроз квалификације за ЕВРО '88 - Беланов је постигао четири поготка у том циклусу, док се Блохин и дефинитивно опростио од националног тима.

Први стрелац квалификација био је Џон Босман. Холанђанин је постигао девет голова. Други нападач Холандије, Марко Ван Бастен, дао је четири поготка.

Алекс Фергусон је у сезони 1986–1987 са Манчестер јунајтедом заузео тек 11. место у Енглеској, са 20 бодова мање од шампиона Евертона – ипак, новине су писале да је клуб на добром путу ка потпуном опоравку.

Тог 10. јуна 1988. у Западној Немачкој је почео осми Европски шампионат. Домаћин је био носилац групе А, предвођен капитеном Лотаром Матеусом, Бремеом, Литбарским, Фелером и Клинсманом. Селектор: Франц Бекенбауер.

Поред њих, у Групи А играли су и Италијани са Манћинијем, Алтобелијем и Вијалијем, Шпанци са Бутрагењом и Зубизаретом и Данци предвођени великом звездом Јувентуса Брајаном Лаудрупом.

У Групи Б, Валериј Лобановски је водио Совјетски Савез са Ратсом и Белановом, Михелс Холандију са Гулитом и Рајкардом, Боби Робсон је седео на клупи Енглеске која је имала најбољег нападача на свету, Гарија Линекера, док је четврти тим Групе Б била непредвидива Република Ирска са ветераном и легендом Ливерпула, Ронијем Виланом.

Жребом је одлучено и да ће се већ у првом колу групе Б састати СССР и Холандија. Михелс је извео поставу са капитеном Гулитом, Рајкардом, Миреном и првим стрелцем у квалификацијама, Џоном Босманом у нападу. Био је то лош почетак шампионата за Михелсов тим, који је изгубио са 1:0.

Телевизијске камере су кадрирале разочараног Јохана Кројфа, који је посматрао меч са трибина.

Хладнокрвни Валериј Лобановски напустио је стадион у Келну, свестан да је његов тим направио велики корак ка пласману у полуфинале. На његовом лицу ни осмеха, ни среће, ни забринутости. Ништа. И даље је размишљао о подморницама. Знао је да је у потапању моћног холандског брода његово најубојитије оружје, Беланов, фактички није ни учествовао.

Неколико часова касније, у хотелском ресторану, за истим столом седели су Михелс, Кројф и Нол де Рајтер. Без иједне речи, они ћуте и гледају свако на своју страну.

"Никада ме ниси питао којем играчу се највише дивим"' – тишину је прекинуо Кројф. Генерал је безвољно слегао раменима, мрштећи се ка свом ученику.

"Марко ван Бастен", рече Кројф. "То је најграциознији фудбалер којег сам икада видео", опет каже Јохан. Генерал ћути.

"Марко је спреман", надовезао се Де Рајтер, који је јео сладолед са укусом вишње и заливао га чајем од менте.

Три дана касније, у Диселдорфу, Холанђани су изашли на терен предвођени најбољим триом у историји европских шампионата, како се испоставило већ након меча са Енглеском. Босман је остао на клупи.

Са Линекером, Водлом и Брајаном Робсоном, Енглези су два пута погађали стативу, а онда је почео магични фудбалски плес Лабуда из Утрехта – Марко ван Бастен је постигао хет-трик на тој утакмици, у победи Холанђана од 3:1.

Камере су на сваком кораку пратиле Ринуса Михелса. Његов тим је последњем колу групне фазе победио и Републику Ирску са минималних 1:0, за пласман у полуфинале ЕП '88 са другог места у групи Б, иза Совјета.

Лобановски је са СССР-ом испунио примарни циљ – избегао је домаћина, Западну Немачку у полуфиналу, а његов тим је очекивао дуел са Италијом, у борби за велико финале. Ипак, најбољи играч тима Беланов није постигао ниједан погодак у групној фази!

На последњем тренингу уочи полуфинала са Немцима, Михелс је посматрао Гулита и Ван Бастена који су се истезали на центру терена.

"О чему ли причају", упитао је свог помоћника Де Рајтера, који је без оклевања одговорио – "Сазнаћу".

"Знаш ли о чему сам маштао када сам био мали?", питао је ван Бастен Гулита, који га је чудно посматрао – "Откуд сад то?!"

"Сањао сам да једнога дана постанем гимнастичар!"

"Тако дугоног?", Гулит се гласно смејао – "Била би то велика грешка, фудбал не би био исти без тебе, Марко."

И фудбал заиста више није био исти, не после тог епског послуфинала у Хамбургу између Западне Немачке и Холандије.

Холандска штампа цитирала је чувену Михелсову фразу, давно извучену из контекста – "Фудбал је рат!!!"

У Немачкој се писало о финалу Светског првенства 1974, и великој победи над највећим ривалима.

"Највећи ривали", писала је и светска штампа, јер мечеви против Немаца су за све Холанђане у тим послератним деценијама, били и више од фудбала.

С тога су напунили трибине стадиона у Хамбургу и освежили их својим наранџастим дресовима.

Коментатори су уочи меча наглашавали – "атмосфера за памћење".

До 88. минута – 1:1. Голове са пенала постизали су Матеус и Роналд Куман. А онда је Јан Воутерс послао лопту ка Ван Бастену, који се као пантер бацио на њу поред штопера Колера и из немогуће ситуације савладао немоћног голмана Немачке Ајкеа Имела. Немци су посматрали скамењено лице Андреаса Бремеа.

Времена више није било. Холандски новинари су извештавали – "Освета!!!" 

Немачки – "Шокантан пораз".

Михелс и његов помоћник Де Рајтер загрљени су се придружили тиму у свлачионици. Док су играчи славили, Де Рајтер је стајао по страни и јео банану.

"Марко, био би сјајан гимнастичар."

Збуњени Михелс је посматрао Нола де Рајтера. Цео тим се смејао.

"Гимнастичар?", Михелс је ширио руке ка своме помоћнику.

"Дечко је сањао да постане гимнастичар", Генерал је добио уобичајен и брз одговор од помоћника Де Рајтера и у том тренутку је знао да је коначно добио и оно што му је недостајало на Светском првенству 1974. Добио је најбољег центарфора Холандије свих времена.

"Ви из Утрехта сте посебан сој људи", Генерал је рекао свом помоћнику и затварио врата свлачионице за собом.

Совјетски Савез је у другом полуфиналу победио Италију са рутинских 2:0.

Финале Европског првенства играно је на легендарном Олимпијском стадиону у Минхену, пред више од 62.000 гледалаца. Прво финале Холандије, четврто за СССР, који је 1960. на првом шампионату Европе освојио титулу.

Руски коментатор у први план ставља тренере – "Михелс и Лобановски су променили игру својом филозофијом тоталног фудбала".

Холандски се надовезује – "Дуел најбољих тренера у историји фудбала".

Лобановски – хладнокрван, седи на клупи на почетку меча у сивом оделу. Михелс је у црном елегантном оделу, он сада стоји и каже свом помоћнику да први пут у животу има трему, у каријери му недостаје само титула са репрезентацијом. Ноле де Рајтер га грли – "Уз тебе сам, пријатељу".

Гулит и Рајкард гледају у Ван Бастена – Беланов гледа у земљу. Лобановски је свестан да је његов најбољи играч остао без самопоуздања – "Сагорео је", каже сад тихо, али га од буке на стадиону не чује ни кондициони тренер који седи уз њега.

Већ после пола сата игре, Ван Бастен је додао лопту Руду Гулиту, који ју је закуцао главом са петерца под пречку. Голман Совјетског Савеза Ринат Дасајев био је немоћан. Холандски коментатор је у трансу, док Гулит трчи онако космат у загрљај Ван Бастену.

Нол де Рајтер прилази Михелсу – "Имамо их". Ринус Михелс је поново насмејан.

У другом полувремену, иницијатива Холандије. Екипа Валерија Лобановског није створила ни једну праву прилику за погодак. Помоћник Де Рајтер даје инструкције играчима поред клупе. Михелс је сео на тренутак, али поново устаје. Он сада каже – "Играмо добро" и захтева офанзиву.

Када је у 54. минуту Адри Ван Тигелен додао лопту до Мирена на левом крилу, био је поносан. Његов тим је урадио све оно на чему је инсистирао у претходних 28 година тренерске каријере – изашли су високо са четири играча у нападу.

Када је Мирен послао лопту у гол-аут, како су многи помислили у том тренутку, стајао је крај клупе Олимпијског стадиона у Минхену и посламатрао грациозан корак свог првог нападача. "Шутни је, Лабуде", тихо је рекао и склопио очи. И овај је шутнуо. Из прве. Из мртвог угла. Волеј у супротан угао. Његов помоћник Нол де Рајтер се доцније клео како је Генерала први и једини пут видео уплаканог. Новинари су у нотес записивали – "Најлепши гол у историји фудбала".

На коментаторској позицији студија Телевизије Београд у Кошутњаку, легендарни коментатор Владанко Стојаковић тражи да му се врати успорени снимак. "Ово је гол над головима", он сада каже.

Холандски колега на стадиону истиче – "Пети гол најбољег стрелца Европског првенства Марка ван Бастена, најлепши до сада!!!"

Михелс порекрива лице рукама. Плаче. "Нестварно", каже Де Рајтеру, који га поново грли. Тридесет минута дели их од титуле првака Европе.

Лобановски и даље седи, без икаквог израза лица и гледа у Беланова. Валери одмахује главом – "Сагорео је", поново каже.

Наједном, Ханс ван Брукелен, голман Холандије, руши Гоцманова, и судија Мишел Вутро показује да ће то бити пенал за Совјете. Последња прилика да се врате у меч.

Залет хвата добитник златне лопте 1986, Игор Беланов. Лобановски се не помера. Ван Брукелен брани. Михелс диже руке. Лобановски се не помера. Холандија је првак Европе.

Десет година касније, Валериј Лобановски је, после уносне авантуре у Емиратима и Кувајту, поново тренер Динама из Кијева. Он сада седи на клупи тима који је у претходној сезони два пута декласирао Барселону – 3:0 у Кијеву и 4:0 на Камп ноу уз хет трик чуда од детета, Андреја Шевченка, али су касније испали у четвртфиналу Лиге шампиона од Јувентуса.

Тај тим, сада игра у полуфиналу Лиге шампиона за сезону 1998-99. У првом мечу у Кијеву, ремизирали су са Бајерном 3:3. Након реванша на Олимпијском стадиону у Минхену, у којем је Бајерн славио са 1:0 и прошао у финале, Валериј Лобановски среће у холу хотела свог старог знанца.

"Чујем да продајеш Шевченка Милану?", пита га сада 70-годишњи Ринус Михелс. 

Лобановски слеже раменима, каже "то је неизбежно".

Сат времена касније, они и даље седе у холу и разговарају.

"Жао ми је што нисам дошао до финала, желео сам да водим екипу и против оног Шкота", каже сад 60-годишњи Лобановски.

"Дошло је његово време", додаје Михелс.

Алекс Фергусон је те 1999, у 59. години освојио са Јунајтедом своју прву титулу шампиона Европе, другу у клупској историји. У епском финалу на Камп ноу, савладао је Бајерн из Минхена после невиђеног преокрета, головима Шерингема у 91. и Солскјера у 93. минуту утакмице.

Исте године, Фифа је званично објавила:

"Ринус Михелс је најбољи тренер двадесетог века, а Лобановски други у избору". Поред тог исечка из новина, Ринус Михелс је у свој албум залепио и велику слику Андреја Шевченка, испод које је писало: "Ван Бастенов наследник стигао у Милан." Када га је заклопио, на корицама албума се јасно видео натпис: "Играчи који су променили фудбал".

Алекс Фергусон је након титуле у Лиги шампиона 1999, добио и највеће животно признање – постао је сер Алекс Фергусон, витез – човек који дао неизмеран допринос развоју фудбала. Стручњак који ће већ у наредној деценији бити проглашен и најбољим тренером свих времена.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(четвртак, 26. мар 2020, 12:07) - ZS [нерегистровани]

Poetika fudbala

Dva veoma lepa teksta o fudbalskoj poetici. S tim sto je jucerasnji clanak pretpostavljam autorski, lican, a ovaj danasnji sadrzi dosta detalja i izgleda da je prenet. Razmisljao sam juce o autoru teksta, o vama Nemanja i o vasem odusevljenju mundijalu u Americi 1994., odnosno o tome sa koliko romantizma posmatrate taj period (takodje, zelim da istaknem da mi se svidjaju vasi komentari utakmica kao inteligentni). I onda mi vas je bilo malo zao, jer nazalost nemate dovoljno godina (a da ste jos mlad!) da se iz licnog iskustva secate mundijala koji su zaista bili fudbalska poetika. Dovoljno arhaicni da budu epski i dovoljno moderni da budu popularni, a i da zadrze status epskog. To su pre svega mudijali u Spaniji, Argentini i Nemackoj, kao i malo manje u Meksiku oba puta i Italiji (svaki iz posebnih razloga). Prvonavedeni mundijali su srz istorije fudbala, oni u kojima je fudbal bio dovoljno globalan da bi bio znacajan deo zivota i dovoljno jos uvek, tradicionalan da bi za mnoge bio sve. Na tim prvenstvima ispisan je i overen pecat fudbala ne u sportskoj, vec civilizacijskoj i antropoloskoj dimenziji covecanstva. Oni su deo sveopsteg fudbalskog koda , koji je odredio redosled fudbalskih stilova, shvatanja i svetskih sampiona. Sve je to bilo unapred odredjeno (ovde nije mesto za sire objasnjenje). Mundijal u Americi je suvise moderan za romantizam, ali je lepo videti vas entuzijazam i egzaltiranost, sto govori da novi ljudi i u manje vrednom mogu naci veliku satisfakciju. Velika stvar za vas.
Sto se tice evropskog prvenstva u danasnjoj prici, ono se priblizava pomenutom razdoblju. Ko nije bio odusevljen holandskim fudbalom. I danas mi je miljenik - Ajaks, Holandija, bez njih nema velikog fudbala. Holandija je velika ekipa. Medjutim, prvenstva Evrope su generalno i karikirano, rekreativni turniri u odnosu na znacaj i energiju i motiv koji nose mundijali. Takodje, u fudbalskom univerzumu Holandija ima mesto koje bas treba da ima i zasluzuje. Kao veliki tim dobio je taj turnir 1988., ali na svetskim prvenstvima pre i posle toga nije i ne sme imati vecu ulogu, do vicesampion. Nikada nisu na mudijalima dobili Nemacku, cak ni Krojf, a vec dve godine kasnije, na mundijalu 1990. furiozna Nemacka izbacuje Holandiju i dolazi na svetski tron. Tamo gde joj je i mesto. I svako je tamo gde mu je mesto, bar do 2006. do kada postoji istorija fudbala. Ovo posle je post istorijski period, jos ne znamo ko gde pripada...

(среда, 25. мар 2020, 18:48) - Stevan [нерегистровани]

Fantastično

Fantastičan članak, veliko hvala!