Најневероватнији од свих дана Формуле 1

Иако вам тако можда не изгледа, јутрос је вероватно свануо један од најневероватнијих дана у историји Формуле 1. Оно што га чини невероватним је чињеница да овакав дан никад није требало да се догоди. Да би сте разумели о чему говорим, морамо да се вратимо у позни август 1992. године, када се између двојице старих лисаца у истоветним комбинезонима са знаком Вилијамса на највишем степенику појавио 23-годишњи момак у бојама Бенетона.

Тих дана сте могли да будете највећи ауторитет светског аутомобилизма али ни тада вам не би пало на памет да управо присуствујете почетку једног невероватног низа који ће заувек изменити Формулу 1. У следећих 14 година, Михаел Шумахер ће се уписати у историју као најуспешнији возач свих времена, стигавши до нечувених 7 шампионских титула уз чудесну 91 победу.

Нисам сигуран да је онима који тада нису пратили Формулу 1 могуће дочарати колико је то био невероватан успех. Али дозволите ми да покушам. Рецимо овако: велики Фанђо - до Шумијеве појаве деценијама неприкосновени рекордер по броју титула - је каријеру завршио са „само" 24 победе. Или магични Кларк, вероватно најдоминантнији мајстор за воланом свих времена ако узмемо у обзир ниво конкуренције са којом се борио је победнички шампањац отварао 25 пута.

Непрежаљени Сена, кога су многи од вас који читате ове редове склони да прогласе највећим свих времена је у каријери тријумфовао 41 пут. Испред њега, као први до Шумија, налазио се професор Прост, ултимативни опортуниста који је у возачку пензију отишао након 51 победе. Ако бих дакле морао да некога убедим колико је велико то што је Шумахер постигао, послужио бих се само тим једним податком: Михаелу је недостајала још само једна победа па да их забележи колико и у том тренутку другопласирани и трећепласирани на вечној листи, Сена и Прост заједно. Свет је био јединствен у оцени да нико никад неће поновити оно што је постигао Михаел Шумахер.

У четвртак ће бити тачно 14 година од тог поподнева у Шангају када се последњи пут за Шумија свирала Deutschlandlied али - најневероватније је што то данас уопште више не звучи невероватно - у књизи рекорда Михаел ускоро више неће бити усамљен на врху. Штавише, до краја ове чудне године, сва је прилика да ћемо имати новог рекордера.

Један други низ, започет у Канади неких осам месеци након што је Шумахер окончао свој, би већ данас могао да стигне до тог некад недостижног броја 91 а нико не може да наслути где ће се завршити јер из данашње перспективе ни стотка не делује недостижно.

Луис Хамилтон је, слично као и Шумахер, од уласка у спорт поделио публику на оне који га обожавају и оне, можда чак и не мање бројне, који без обзира на рекорде у њему никако не могу да препознају великана у рангу горе поменутих. Искрено, није ми јасно због чега. Да, Луис је од тинејџерских дана иза себе имао тада моћни Мекларен, али далеко од тога да је једини који је на такву подршку могао да рачуна од малена а нешто не видим да је још неко стигао до 6 (ускоро 7) титула и 90 победа у Формули 1.

Истина је и да Хамилтон као емотивни момак не представља баш оличење кул фрајера типа Ханта или Кимија који су на овим просторима посебно цењени. Можда много не помажу ни модно-музичке ескападе ван аутомобила чији сензибилитет није баш близак широком аудиторијуму. Али све то нема никакве везе са оним што се једино рачуна, а то је вештина за воланом. Брзина на нивоу квалификационог круга? Check. Техника претицања? Check. Ментална снага када је битно? Check. Вожња по киши? Check.

У ствари, када мало боље помислим, нисам сигуран да бих могао да издвојим шта би била Луисова слабост као возача? Да ни не спомињем генијалну одлуку да у преломном тренутку каријере напусти сигурност окружења у којем је стасао и изабере неизвесност у тиму који у том тренутку није много личио на оно што данас познајемо. Довољно је видети где су погрешни избори одвели Алонса или рецимо Фетела па да схватимо колико је Британац свој пут мудро одабрао.

Због тога смо дужни, без обзира да ли нам је симпатичан или не, да ако волимо Формулу 1 прославимо Хамилтонов рекорд. Зато што је плод изузетног рада и одрицања дечака који је кренуо из скромног окружења и својом преданошћу стигао до врха. И зато што нам је током ових 13 година приуштио многе незаборавне тренутке и хтели не хтели то да признамо, сасвим обележио период за нама у Формули 1.

Али најважније, због тога што нам је још једном показао да у животу ни највећа достигнућа нису недостижна уколико је неко довољно талентован, вредан и упоран, спреман да учи и да се мења.

И тако смо стигли и до овог, најневероватнијег од свих дана, када ће момак из Стивениџа добити прву прилику да достигне легендарног Михаела. Сочи јесте Мерцедесдром - нико други ту још није успео да покори Сребрне/Црне стреле - и Хамилтон креће са прве почетне позиције али чак и ако се историја не догоди данас, нема сумње да ћемо јој сведочити на некој од наредних трка.

Због тога, од мене данас капа доле шампиону, а за оне којима можда није драго што ће ускоро у књизи рекорда на месту возача са највећим бројем победа у историји Формуле 1 бити неко други уместо Шумахера подсећање да ће и Хамилтон - ма колико то данас невероватно звучало - ту позицију само привремено причувати док се не појави неко трећи. А затим и четврти, пети...