Веселин Вујовић: Политика је као крава на крову

"Ја сам човек који се осећа Југословеном, шта бих могао да вам кажем о поделама у Црној Гори данас. Kако неко може да раздвоји браћу? Ја ћу увек заступати став да сам Цетињанин и Црногорац, али исто тако сматрам да смо ми исти народ", каже за РТС некада најбољи рукометаш света Веселин Вујовић. На питање зашто се никад није бавио политиком најпознатији "шабачки ванземаљац" одговара: "Треба да будеш много добар или много лош да би био политичар. Политика је као крава на крову, гледате је и кажете - како се ово говедо попело овако високо".

Био је један од најбољих рукометаша у историји овог спорта. Kада је Металопластику водио до титуле првака Европе звали су га шабачки Чак Норис, прва брада Шапца, и шта све већ чивијаши нису смислили о овом младићу који је у Мачву дошао са кршног Цетиња. Шабачки ванземаљци, како ову екипу и данас зову, имали су навијаче који су били толико верни, да је хала "Зорка" била пуна и на тренинзима.

Европљани су га добро упамтили јер ће Металопластика два пута доћи на врх Европе 1985. и 1986. А Веселин Вујовић 1987. званично ће бити најбољи рукометаш света. Затим прелази у Барселону, са којом ће, против зрењанинског Пролетера, 1991. освојити европску титулу. Са репрезентацијом Југославије освојио је светско, олимпијско злато, а постао је једини рукометаш који је био најбољи спортиста Југославије.

Kад је завршио каријеру у Шпанији, тренирао је клубове од Црне Горе, преко Србије, Шпаније, Македоније, Kатара, УАЕ. Два пута водио је репрезенатацију Србије и Црне Горе.

До 2016. био је на челу рукометног клуба Загреб, са којим је успео да победи неке од најјачих европских екипа. Многи кажу да је за то заслужан начин на који Вујовић разговара са играчима, начин на који „удара на њихов понос" у намери да их пробуди.

На светском првенству у Француској, са репрезентацијом Словеније остварио је највећи успех у историји. Словенци су освојили бронзу. Прошле године вратио се у Загреб, али је у време коронавируса из Загреба отишао из личних разлога. Сада је поново у Шапцу, највише времена проводи у викендици поред Саве.

У разговору за "Око магазин" говорио је о томе где је био и шта је радио током ванредног стања, како види будућност рукомета, нарочито Металопластике, али и о политичким ангажманима његових бивших саиграча који су се у политици налазили на различитим странама.

Најпре, откуд ви са Орловог крша, са Цетиња да волите равницу и Саву?

Моја снајка за братом од стрица кад су долазили код нас у посету, чекали смо их на аеродрому, каже повраћало ми се, све правац, а код нас лепо кривине. Ја сам дошао да играм за Металопластику и остао сам овде, мене река и вода умирују. Ја сам мало агресиван по нарави у оном спортском делу, па некако ми ово дође као нека бања.

Ако могу да будем ироничан и неки клише да користим, како ви из Црне Горе не завршисте у Београду, него овде у Шапцу?

У Београду завршавају они боље квалификовани или жешћи момци, а ми нормални се раштркамо по Србији, тако да ја не спадам ни у једну од тих група. А Београд је близу, па често одем. Не значи да своју пензију нећу дочекати у Београду јер планирам да једног дана направим једну школу рукомета Веселина Вујовића, па где би него у Београду.

Сад је у Шапцу актуелна изборна кампања, неки од бивших шабачких ванземаљаца, Веселин Вуковић и Миле исаковић, су или били, или су сада политички активни, ви се никад нисте бавили политиком. Због чега?

"Треба да будем много добар или много лош да бих био политичар. Политика је као крава на крову, гледате је и кажете - како се ово говедо попело овако високо. Не мислим да сам рођен за политичара, ја сам човек директан. Неколико пута је покушао покојни Зоран Ђинђић да ме ангажује, али када је дошло да направе коалицију са СПС-ом, који је до тада био најљући противник, трудили су се да га руше, ја сам рекао - Шта је бре ово? И од тог тренутка сам схватио да ја нисам за политику, ја ћу увек рећи, ако је нешто бело, да је бело, ако је црно, да је црно, јер тако сам васпитаван, тако размишљам, а политичар ипак мора да има неку границу, да направи компромис, да каже некад нешто и што није како он мисли, или да слаже. Веома често се користе предизборним триковима у обећањима, ево рецимо ја кад бих био политичар, ја бих рецимо рекао да ћу изградити метро у Београду.

А шта бисте обећали Шапчанима?

А Шапчанима бих обећао да ћу се трудити да наставим традицију једног града који је по много чему познат, да буде један град који зна да живи 24 сата, да је на једном добром географском подручју, и повезао бих се са Босном, направио бих добре саобраћајнице и пустио људе да уживају.

Је л' живи та прича о „шабачким ванземаљцима" у граду?

Живи и после пуно година. Ми смо пре неколико година снимили филм, Југ Радивојевић је то одрадио на један сјајан начин и управо једна анегдота о тим предизборним кампањама. Јер то је било у неком периоду избора, па пошто су Миле Исаковић и Веселин Вуковић некако политички ангажовани, ја сам почео мој говор да је предизборна ћутња, па они немају право да се обрате људима, па је та част припала мени. Тако да, ето, је још једна предност што нисам у политици.

Шта ће бити са рукометом после короне, много богатији спортови крешу своје буџете, а да не говорим о рукомету. Kад кажу да свет неће бити исти после короне, да ништа неће бити исто, шта ће бити са рукометом?

Рукомет, надам се, неће изумрети. А да ли ће цене играча бити мање, то је сигурно, да ли ће клубови кресати буџете, то је сигурно, најмање ће се кресати тамо где треба да се креше, то је у фудбалу или неким великим корпорацијама, увек страдају они најмањи. То ти је као у рату, генерал задњи страда, увек пешадија страда, тако смо и ми, рукомет је спортски пешадинац.

Да ли онда има шансе да се у будућности понови нешто што су успели да ураде клубови као што су Загреб или Вардар? Је ли то нешто што ће да остане иза нас или неки клуб са ових простора може да се нада нечем великом?

Тај клуб би морао да буде државни пројекат. Да рецимо то буде Београд и да има дворану, ми немамо дворану за Лигу првака, све су резервисали кошаркаши, сада, кад би на пример Партизан био првак државе и прође рецимо у Лигу шампиона, не би имао где у Београду да игра. Ја сам једном рекао, па су ме погрешно интерпретирали, а навијач сам Звезде - дајте ми буџет кошаркашког клуба Црвена Звезда и бићу првак Европе са рукометашима Звезде. Неко је мислио да ја прозивам - па мали је буџет Звезде, смешан је у односу на ЦСKА из Москве, Барселону, Реал или тако неке. Значи државни пројекат где ће држава дати новац, где ће се довести добри тренери, играчи, где ће се радити систематски, па да се онда око тога гради, да се у Нишу, Новом Саду направи пандан, и да кренемо. Да имамо неки циљ који би требало да прескоче сви клубови, овако се трудимо да будемо бољи од најлошијих.

Шта је са репрезетанцијом, после низа тренера Срба, добили смо Шпанца Тонија Ђирону. Ви сте били у Шпанији, знате ли нешто о њему?

Ја познајем Тонија Ђирону, радио је у Барселони. Мени је незгодно јер сам радио и у Македонији и у Словенији и у Хрватској као странац, и није лако радити као странац. Али је пуно лакше него домаћем тренеру, јер сад ће, шта год он направи, ови наши да кажу - а је л' видиш, то смо чекали! Све што се направи само се показује на такмичењима, видећемо како ће се показати. Треба му пружити подршку, Шпанци имају успеха што добијају шансу у најбољим клубовима. Мало ми је чудно да је опредељност за Тонија Ђирону кад има пуно шпанских тренера са бољим рејтингом, са бољим учинком, али боже мој, ево видећемо, добро би било да направи добре резултате. Не смемо желети зло неком ко води нашу најјачу репрезентацију. Зашто хрватски, шпански и француски тренери имају добру прођу свуда, јер њихове репрезентације постижу сјајне резултате, њихови клубови исто тако, ко ће да узме нашег стручњака у иностранству, кад једног дана будемо постизали добре резултате, макар то било и са Тонијем Ђироном, онда ће и наши тренери и играчи бити боље плаћени и више цењени у иностранству.

А како да се поврати тај култ репрезентације, како да се избегну ситуације у којима неки најбољи играчи Европе не играју за репрезентацију?

Па искрено да вам кажем, немам ја за то објашњење. Ако некога морате да терате да игра за репрезентацију, онда боље да не игра. Ако си прави патриота, онда нећеш постављати услове да играш за репрезентацију. То је моја логика, тако сам размишљао као играч, тако и као тренер, да ли је било грешака у минулом периоду, сигурно да јесте, шта ће се даље дешавати, то нико не може да каже. Ја имам свој начин рад, свој начин размишљања, видећемо какав има Тони Ђирона.

Ви сте неко ко познаје цео регион, радили сте у целом региону бивше Југославије. Ви сте Цетињанин, а сада је актуелна ситуација око цркве у Црној Гори. И један микро пример је мени био занимљив, док су се црквена звона чула са Цетињског манастира, само 800 метара даље председник је завршавао свој говор да црква треба да врати отето. Kад кажу да је Србија подељена, то није ништа у односу на Црну Гору данас?

Шта бих ја могао да вам кажем као човек који се осећа Југословеном, мало Македонцем, мало Словенцем, Црногорцем, Хрватом, Србином. Рођен сам на Цетињу, ожењен сам женом из Шапца. Годинама су биле две цркве где су се у доба божићних празника ложила два бадњака - Српска и Црногорска. Ја праву историју не знам. Да ли је Српска православна црква у Црној Гори отела ту имовину или је то било историјски, апсолутно не знам. Јер ови који су присталице тога да је СПЦ отела ту имовину они се за то залажу. Ови кажу да су то светиње српске које су ту стотинама годинама и они тако мисле. Ја не бих улазио у ту тему. Ја сам Цетињанин, Црногорац и поносам сам тиме. Али како неко може да раздвоји браћу? Ја ћу увек заступати став да сам Цетињанин и Црногорац, али исто тако сматрам да смо ми исти народ. Зашто је то тако, зашто се те ствари дешавају у Црној Гори, неко ће сигурно због тога платити или ће своје име укаљати на један јако ружан начин.

Да се вратимо на Шабац. Готово сви од „шабачких ванземаљаца" су водили клуб у овом граду. Ви сте потписали за Загреб, у току короне сте одустали из личних разлога, да ли у неком тренутку размишљате о томе да будете тернер овде у Шапцу или можда размишљате да поред Саве пишете неке мемоаре?

Мој највећи спортски и рукометни пријатељ Веселин Вуковић је тренер Металопластике. Kада сам ја био тренер, он је био директор, онда сам ја њега убедио да би требало да буде тренер, па ми је био помоћник у репрезентацији. Све док је Веселин Вуковић ту, Ђорђе Рашић, ја никад не размишљам да се вратим, али увек да им помогнем колико год могу. Ако једног дана дана будем слободан, и Металопластика буде имала интерес да ме ангажује, ја сам ту. Али све дотле, ја ћу бити неко ко подржава све оно што се ради у клубу. Стално су код нас неке поделе, то је невероватно, а могу да се вратим и на оно питање о Црној Гори. Сећате се још пре рата причало се да су Руси наша браћа, одједном, после рата, одоше људи на Голи оток јер су за Русе, па у Црној Гори јеси ли за Мома или за Мила? Зашто целог живота те поделе, понекад размишљам да сам рођен у погрешном времену и у погрешној земљи. И то ме понекад оптерећује и кажем, најрадије бих отишао да живим негде друго, али то само помислим, иначе сигурно нећу тако, остаћу ја овде, волим ја ову земљу и осећам се Југословеном.

Где ћете да идете, који клуб да тренирате?

Имам понуду Саудијске Арабије, да будем селектор. Сад, тешко је кажу радити и живети, специфични су то закони. Вероватно би то била нека комбинација, да неке акције које могу да се одраде, одрадим у Словенији, Србији и у кући фудбала рецимо, дођу ту десетак дана, одраде, врате се, ја останем овде, ако будем успео да на такав начин то решим, онда ћу бити селектор Саудијске Арабије, ако не, сачекаћу негде потребу за неким просечним тренером, па ће ме ангажовати неко.