Čitaj mi!

Govori tiho da mogu da te čujem

Knjiga „Šaputave devojke" nije samo svedočenje o nastanku feminističkog pozorišta na tlu Balkana već svedoči i o entuzijazmu Zorice Jevremović da stvara pozorište drugosti i različitosti

„Šaputave devojke", nova knjiga Zorice Jevremović, predstavlja poetsko, estetsko i lično sećanje autorke na nastanak, rad i domete prvog feminističkog pozorišta koje je osnovala na Balkanu 1997. godine. Svesna da žene u zemljama regiona nisu ni blizu ravnopravne s muškarcima u nestabilnom i kriznom posleratnom okruženju, da žene i dalje nesvesno preuzimaju patrijarhalne, tradicionalne uloge majke, domaćice, poslušne radnice bez ambicija, žrtve, ona stvara interaktivno pozorište koje se bavi oslobađanjem žena u intelektualnom i telesnom pogledu. Znajući da radionice i tribine na temu prava na abortus, edukacije iz asertivnih prava, nisu do kraja 20. veka u našoj zajednici donele delotvorne razultate na planu osnaživanja prava žena, njene individualnosti, samostalnosti, različitosti i kritičkog odnosa prema idealima masovne kulture, koji naglašavaju da žena treba da bude slatkorečiva „lutka iz izloga", Zorica Jevremović osniva feminističko pozorište. Kao predstavnica nezavisne, alternativne pozorišne scene (radila je u KPGT-u, PPP-u, prvom privatnom pozorištu Radeta Šerbedžije), ova dramaturškinja i rediteljka osniva i prvo „Ulično dečje pozorište" u staroj Jugoslaviji 1985. godine, osmišljava i vodi „Džepno pozorište M", koje je radilo u prostoru gimnastičke sale psihijatrijske bolnice „Laza Lazarević", gde se desila uznemiravajuća predstava o uzajamnoj ženskoj ljubavi. Bila je to još uvek tabu tema devedesetih godina prošlog veka. Zatim, u Autonomnom ženskom centru u Tiršovoj 5 Zorica Jevremović stvara pozorište u minimalističkom prostoru namenjeno samo ženama koje nisu imale dodira s glumom i plesom, ali su zato imale plavo-sive masnice i podlive na licu i telu od muških pesnica, kao i „ožiljke" i „posekotine" u duši, nastale seksualnim zlostavljanjem. I dok su se preko dana u Autonomnom ženskom centru održavala savetovanja sa ženama koje su preživele ratne traume, kao i porodično nasilje, uveče se igralo pozorište: plesno, feminističko, slobodno i radikalno u izrazu i odabiru tema. Premijera predstave „Arijadna" održana je 21. juna 1997. godine. „Prema najpoznatijem grčkom mitu o Arijadninoj niti, ova kćerka kritskog kralja Minoja, koji je vladao u Knososu, pomogla je slavnom kralju Tezeju da stigne u središte labirinta i ubije Minotaura, čudovište koje je tu smestio Minoj zarad skrivene sramote i neprihvatanja da mu je ovaj čovek-bik 'oteo' i obljubio suprugu Pasifiju, Arijadninu majku. Arijadna opčinjena lepotom Tezeja (za koju mit tvrdi da je trpeo strasnu ljubav njenog oca Minoja) dala je heroju klupče konca kako bi on stigao u središte Labirinta. Heroj je rukama zadavio Minotaura i zatim namotavajući konac lako našao put do izlaza iz Labirinta - da se ne zagubi", objašnjava sadržaj mita autorka knjige, koji ju je inspirisao za rad na pozorišnom procesu - „Arijadna". Ples Arijadne, koji je suptilno, a opet hrabro izvodila Tanja Leposavić Nastić, jasno i razložno prikazao je oslobađanje Arijadninog duha i tela uz vizuelno upečatljivo podizanje labrisa ka punom mesecu, koji razliva svoj sjaj na okolne solitere.

Glumice u invalidskim kolicima

Zorica Jevremović je u predstavi koristila simbole feminizma: mesec, sekiru, feministički venac - tri ženska lika u jednom, kao matricu ove predstave. „Gledateljke simbole feminizma nisu primećivale prilikom ulaska u prostoriju, s polukružnim gledalištem u obliku mladog meseca, već tek s Arijadninim skidanjem s 'neba' rekvizite - meseca od kartona, labrisa i venca s feminističkim znakom. Na taj način žene u publici mogle su da uspostave smisao tajnovite veze između tog skromnog mesta za feminističke simbole i kružnice s mandalom", opisuje Zorica Jevremović. Zatim se u pozorištu „Mandala" desila druga predstava, predstava o devojkama koje „govore" tiho, šapuću, kreću se teško, ali ipak plešu, i to u invalidskim kolicima. Ples, „ženski molitvenik kao večernja liturgija, čas za ispovedanje", kako naglašava autorka, ostvario je skoro utopističku želju nesrećnih devojaka da bar u trenucima izvođenja budu srećne zato što su zajedno, slobodne, pred publikom koja ih podržava. U kretanju tih devojačkih tela nije bilo nimalo turobnosti, kako obično stereotipi tradicionalistički orijentisanog društva zamišljaju invalide. Bile su to divne, setne devojke, obučene u bele haljine od tila, koje su kolica koristile kao pomagalo za otkrivanje ženske lepote. „Mnogi gledaoci izvan Srbije nisu shvatili da glumice zaista žive u invalidskim kolicima, videvši u tom njihovom hendikepu čak političku metaforu. Preko granice se smatralo da je to super originalna umetnička ideja, staviti glumce u invalidska kolica - to je prava metamorfoza - invalidnost ljudi u Miloševićevoj Srbiji. S nevericom se prihvatalo objašnjenje da su glumice po svom fizičkom statusu osobe s invaliditetom", piše recenzentkinja knjige prof. dr Zorica Mršević.

Stereotipi o ženskom telu

Iako su žene rekle „ne" publici sačinjenoj od muškaraca te „jačem polu" nije bilo omogućeno da gledaju predstave o slabašnim, posebnim, a tako jakim ženama, o plesu nepokretnih „Šaputavih devojka" pisali su muškarci, čekajući strpljivo da možda nekad uđu u skrivene ženske umetničke prostore. S obzirom na to da je broj tri simbol feminističkog pozorišta, knjiga Zorice Jevremović završava se detaljnom analizom rada na predstavi „Šaputave devojke 2", koja je izvedena u galeriji „Kapelica" u Ljubljani 1999. godine. Junakinje Zoričine predstave Lea i Urša, devojka kratke i devojka duge kose, kako ih je u scenariju nazvala autorka, plesale su ples mladosti tako „omiljenu temu ženskih magazina", piše Zorica u svojoj obimnoj studiji. Kritičko sagledavanje stereotipa izgleda ženskog tela, odnosa žene prema telesnom, bile su teme koje je ova predstava trebalo da preispita i prenese publici.
Knjiga „Šaputave devojke" nije samo svedočenje o nastanku feminističkog pozorišta na tlu Balkana već temeljno ispisana pozorišna poetika o procesu proba koje nemaju granice i kraj, već sve teče poput reke, gde tekst nastaje u zajedništvu s glumicama, a avangardna i politička misao održava scenografska rešenja turobne tranzicije, posleratne angažovane dramaturgije, ali entuzijazam Zorice Jevremović da stvara pozorište drugosti i različitosti, pozorište: hrabro, žensko. Nakon susreta s empatičnom, nežnom, ali strogom rediteljkom, devojke, amaterke, izlaze iz procesa ojačane, vedrije, s promenjenom vizijom ženske sudbine.

Izvor: Politika, Kluturni dodatak, 3. april 2021.
Autor: Maja Ristić