Чика Аца, глумачка мајка

Књига поводом 15 година од одласка редитеља Александра Ђорђевића. Блиске сараднике обасипао својим непресушним хумором

МАЛО пре првомајских празника, 27. априла, навршило се дугих петнаест година од смрти Александра Ђорђевића, редитеља који је обележио први век Телевизије Београд, притом и значајног филмског и позоришног редитеља.

У последњих двадесетак година његовог плодног рада, у свим "форматима", била сам његов драматург. Радила сам на многим од 11 телевизијских серија ("Балкан експрес", "Бољи живот", "Срећни људи", нажалост не и на "Отписанима"), као и на много ТВ драма, којих је Ђорђевић режирао преко сто! Тако је било на филмовима, а у књизи, која ће бити објављена ове године, истакнућу куриозитет (од много неочекиваних догађаја у његовом богатом животу), а тиче се - позоришта.

"...Иако имам четрдесет година филмског и телевизијског стажа, ја имам много више, педесет година позоришног искуства - говорио је Аца, последње године свога живота, 2005, када сам снимила, по његовој жељи, готово 14 сати његових сећања.

-Као службеник Југословенског драмског позоришта, чекајући да се отвори Позоришна академија, добио сам један интересантан задатак: за премијеру "Краља Бетајнове", мене су, 3. априла 1948, обукли специјално за контакте са гостима и ушао сам у пространи хол старог ЈДП, са кожним корицама са грбом под руком. Имао сам задатак да замолим све присутне на отварању ЈДП, на премијери, да се упишу у књигу - елитно друштво, чланови Политбироа, партијски и војни функционери, дипломате. Чекало се на Титов долазак, чак је и почетак "Краља Бетајнове" био мало померен... Тек много касније, схватио сам да је то био дан када је Тито добио писмо од Стаљина, поводом Информбироа!..."

Плодан и успесима испуњен, живот Александра Ђорђевића, омиљеног редитеља, "чика Аце", како смо га звали, није био ништа мање сложен и ван професионалног деловања и светала студија и позорнице. Учествовао је, још као дечак (рођен је 1928) у пробоју Сремског фронта, био сведок и учесник преломних догађаја у Југославији и Србији у 20. веку. Режију (коју је и предавао, касније, на ФДУ) дипломирао је у класи Хуга Клајна, био стални редитељ Народног позоришта у Нишу, девет сезона... Дошао је на ТВ Београд, у авантуру, не знајући много о том "застрашујућем новом медију", у који га је Лола Ђукић гурнуо "ненаоружаног"... Остало је историја.

Много награда, као и она у Холивуду за ТВ драму "Чеп који не пропушта воду", понели су Ацини радови. Готово сви велики глумци, прошли су кроз режије Александра Ђорђевића. Многе од њих је он и "створио", па и прославио. У "јесени свога доба", како би рекао његов омиљени Френки бој (Френк Синатра, чију је песму "Мај веј" обожавао), Ђорђевић је, ауторски, сам разговарајући са гостима у програму, снимио драгоцени ТВ серијал "Деца филма", са свима, са којима је, док су били деца, сарађивао... Био је ту и Слободан Његић, дечак који је, у Ациној режији, бриљирао у филму "Недељом од девет до пет", по мом сценарију...

Имао је свеску, у коју је уписивао имена глумаца, да би сваком од њих дао шансу, у својим многобројним пројектима. Ту су били, равноправно, и глумци из унутрашњости, уз оне из "круга двојке". Никога чика Аца није заборавио. Био је "глумачка мајка", а нас, најближе сталне сараднике, обасипао је својим непресушним хумором и очинском бригом.

Надам се да ће све ово, Ацина сећања и наши текстови о њему, стати у једну књигу (издавач РТС), којој је сам дао наслов "Увек испочетка".

То је наш дуг.

 

Извор: Вечерње новости, 10. мај 2020.
Аутор: Драгана Бошковић