Čitaj mi!

"Lepeza smrti" - Kragujevac 1941.

Masakr. Ili – pokolj. Dve reči za isti pojam: svirepo, masovno, neselektivno ubistvo onih koji nisu krivi, nimalo, i koji su potpuno bespomoćni – ne samo bez mogućnosti, nego i bez ikakave šanse da se odbrane. Dve reči, međunarodna i naša, za koje se ne zna koja više jezivo zvuči. Moglo bi se reći da im se značenje čuje već u zvučanju.

Gotovo izvesno da nema rata u istoriji civilizacije koji nije obeležio i neki pokolj nedužnih - dece, žena, staraca... običnih ljudi, oba pola i svih uzrasta... onih koji nisu hteli da ratuju, koji su želeli da borbe nikada nisu ni počele, a kada već jesu, želeći samo da prežive - radeći kako se može i živeći kako se mora.

Ratove bi bilo teško odrediti po svireposti, jer je i nju samu teško gradirati (šta bi uopšte značilo „mala svirepost"...). Ipak, neke se pamte duže i više od drugih. Početak Drugog svetskog rata na tlu naše zemlje obeležila je, kao najcrnje zlo zapamćena, naređena i sprovedena odmazda - sto za jednoga. Za svakog ubijenog vojnika nemačke okupatorske vojske, ubiti sto nedužnih ljudi, Za svakog ranjenog - pedeset. I ko je čuo, a mnogi nisu, da bi se to moglo desiti, da li je mogao da veruje da će tako zaista i biti?

Kako su stanovnici sela Grošnica, Mečkovac i Maršić, između Gornjeg Milanovca i Kragujevca, tog oktobra 1941, mogli da znaju da ih okupator isteruje iz domova, hvata po dvorištima i njivama i zatim strelja na stotine zato što je koji dan pre toga stradalo 10, a ranjeno 26 nemačkih vojnika? A bio je to samo, i nažalost, uvod u masakr u Kragujevcu 20. i 21. oktobra, kada je, zbog istog, glavom platilo gotovo tri hiljade: trgovaca, zanatlija, radnika, seljaka i - đaka.

Zato je oktobar u Kragujevcu do danas, a sigurno i zauvek, ostao zavijen u crno. I tih, posebno tih par dana oko godišnjice stradanja. Skupljen ne samo u minut ćutanja žrtvama u Šumaricama, nego u, za mnoge, zaustavljeno vreme koje postoji u sećanju potomaka, ali ne i u izgovorenim rečima među članovima porodica stradalih. Jer je to iz one dobro poznate kategorije događaja i iskustava koje straje u samo tri reči - ne povratilo se.

Ni kamen ne govori, ali postoji i stoji u spomenicima u Spomen-parku „Kragujevački oktobar" još od 1953. godine. I svojim mukom, ali i velelepnošću ne da da se zaborave dani stradanja i bola. Baš tamo smo srele antropologa Viktora Bejatovića, koji se bavio istraživanjem tragičnih događaja u Kragujevcu 1941. i koji je svoja naučna saznanja o tome 2018. pretočio u kjnigu „Lepeza smrti". Iz poštovanja prema stradalima i svima njihovima koji će zauvek živeti u senci te lepeze, priču o masakru u Šumaricama zabeležile Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić.



broj komentara 0 pošalji komentar
Kojekuda Kojekuda

Autor:
Autori: Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić

Emisija Radio Beograda 1 koja će vas, baš kako joj i naziv govori, voditi od Kelebije do Medveđe, od Bajine Bašte do Negotina - u seoca i gradove, u prošlost i budućnost, u stvarno i moguće. [ detaljnije ]