Muzej zvuka – Moteti Alesandra Grandija

Slušaćete dela Alesandra Grandija u interpretaciji ansambla Akademija Arkadije.

Ovaj umetnik bio je jedan od istaknutih predstavnika ranobaroknog "ekspresivnog" venecijanskog stila, za koga su savremenici smatrali da je po talentu ravan Monteverdiju. Ipak, nedostatak informacija o ovom umetiku uticao je da i njegovo delo dugo ostane u senci mnogo uspešnijih savemenika. Prema najnovijim istraživanjima, pretpostavlja se da je Grandi rođen u Veneciji 1590. godine, u kvartu koji se nalazio u neposrednoj blizini bazilike Svetog Marka, pa se može naslutiti da je prvi kontakt sa muzikom i imao u ovom značajnom venecijanskom duhovnom, ali i umetničkom centru. Kao dvanaestogodišnjak, započeo je svoju crkvenu karijeru, kao pomoćnik u službama, ali je ubrzo uočen njegov dar za muziku, te je postao jedan od horista kako u crkvi San Moize, tako i u bazilici Svetog Marka. Tu je Alesandro Grandi došao u dodir sa stvaralaštvom Đovanija Gabrijelija i Đovanija Kročea, za koga se veruje da mu je i bio učitelj jedno vreme. Krajem prve decenije 17. veka, međutim, Grandi napušta Veneciju i odlazi u Feraru, gde postaje kapelmajstor bratstva Akademije delo Spirito Santo. U ovom gradu počinje i da objavljuje dela, pre svega zbirke moteta, najčešće za dva do četiri glasa uz pratnju orgulja. U Ferari ostaje sve do 1617. godine, služaći kao kapelmajstor gradske katedrale, kada se ponovo vraća u Veneciju i postaje pevač u crkvi Svetog Marka, gde mu je horovođa bio sam Monteverdi. U narednih nekoliko godina Grandi postaje i Monteverdijev zamenik, a pod uticajem novog monodijskog stila počinje da komponuje solističke motete, kantate i arije, što su bili novi žanrovi u njegovom opusu. Zahvaljujući ugledu koji je stekao, Grandiju je 1627. godine ponuđeno mesto kapelmajstora u crkvi Santa Marija Mađore u Bergamu. Želeći da ima sopstveni hor na raspolaganju, kao i mogućnost da promoviše nov stil u okruženju u kojem on još uvek nije bio poznat, on prihvata ovu poziciju, te prvi put dobija priliku da komponuje velika vokalno-instrumentalna dela. Međutim, na vrhuncu karijere, Alesandro Grandi umire 1630. godine, tokom jedne od epidemija kuge koje su pogodile severnu Italiju.

Opus ovog kompozitora obuhvata šest zbirki svetovne i petnaest zbirki duhovne muzike. Pored psalama i dve mise, od kojih je jedna objavljena posthumno, najveći deo sakralne muzike ovog autora čine moteti, posebno oni u kojima postaje sve očigledniji uticaj "končertato" stila. Oni komponovani za jedan, dva ili tri glasa sa kontinuo pratnjom postaće njegova najpopularnija dela, ali i ona u kojima je najlakše pratiti prodor nove estetike. Naime, u oblasti duhovne muzike, upravo će žanr moteta najlakše prihvatiti nove stilske elemente, koje je sa sobom donela "sekonda pratika", odnosno dominaciju monodijskom principa. Kao "paraliturgijska forma" motet je bio pogodan za različite eksperimente, uključujući slobodu pri izboru tekstualnog predloška, kao i izbor muzičkog idioma. Ovaj novi stil, u kojem se insistiralo na ekspresivnosti reči i dočaravanju raspoloženja koja donosi tekst, počeo je da prodire u sferu duhovnih dela, a Grandijevi moteti upravo svedoče o ovoj progresiji. U njegovim motetima primetna je pažnja koju pridaje tekstu, kao i sklonost ka kontrastima, koje ostvaruje promenama metra, dijalozima solista i vokalnih grupa, ili neobičnim harmonskim rešenjima koja poseduju sličnosti sa Monteverdijevim stilom. Stoga ne čudi što su savremenici visoko cenili ovog umetnika i što njegova dela danas ponovo otkrivamo, kao izuzetne primere ranobarokne muzike.

Urednica emisije: Ivana Neimarević





© Steffen Schmitz (Carschten) / Wikimedia Commons / CC BY-SA 4.0