Opera – Žan-Baptist Lili: Armida

Predstavljamo operu „Armida” Žan-Baptista Lilija u verziji iz 1778. godine koju je priredio Fransoa-Luj Franker. Čućete premijerni snimak partiture koja se gotovo dva veka nalazila u fondu Nacionalne biblioteke u Parizu, da bi izašla na svetlost dana zahvaljujući saradnji ansambla L Konser Spirituel i Centra za baroknu muziku u Versaju. Ovaj zapis je objavljen prošle 2020. godine, u produkciji diskografske kuće Alfa. Glavne uloge tumače: Veronik Žans kao Armida, Rejnaud van Mehelen kao Reno, Tasis Hristojanis kao Idraot i Mržnja, Šantal Santon Džefri kao Fenis, Ketrin Votson kao Sidonija i Filip-Nikola Marten kao Ibald, Aront i Artemidor. Vokalno-instrumentalnim ansamblom L Konser Spirituel diriguje Erve Nike.

Priču o saracenskoj čarobnici Armidi i njenoj ljubavi prema krstaškom vitezu Rinaldu, opisanu u spevu Oslobođeni Jerusalim Torkvata Tasa, Lili i pesnik Filip Kino su preneli na opersku pozornicu 1686. godine. Ovo je ujedno bila i poslednja saradnja dvojice umetnika, a u godinama koje će uslediti ova lirska tragedija postaće jedan od stubova repertoara Kraljevske muzičke akademije i izvodiće se sve do 1766. godine. Treba reći da je sam siže o čarobnici Armidi i vitezu Rinaldu očarao operske stvaraoce, tako da su se pored Lilija ovoj temi obraćali brojni kompozitori poput Hendla, Jomelija, Grauna, Gluka, a potom i Hajdna, Rosinija i Dvoržaka.

Armida Kristofa Vilibalda Gluka iz 1777. godine je dala važan podsticaj za nastanak nove, retuširane verzije Lilijeve Armide koju je priredio Fransoa-Luj Franker, nećak poznatog kraljevskog kaplemajstora Fransoa Frankera. Naime, Kada je Gluk postavio svoju Armidu na pariskoj operskoj pozornici razvila se živa rasprava između glukista i lilista - da li je bolja ova opera ili ona prva, starija i slavnija. Zbog toga je direktor Opere Ane-Pjer-Žak Devim di Valge došao na ideju da publici predstavi i starije delo, u svom pokušaju da repertoar koncipira kao sučeljvanje ostvarenja iz različitih epoha. No, s obzirom na veliki zaokret u pogledu stilskih težnji u muzici u osmoj deceniji XVIII veka smatrao je da Lilijeva partitura mora da prođe kroz redakciju, odnosno da bude retuširana i usklađena sa ukusom tadašnjeg trenutka. Drugi razlog treba tražiti i u tome da je Devim morao da angažuje veliki orkestar koji je imao na raspolaganju, tako da su se Frankerove izmene pre svega fokusirale na ispisivanje nove orkestarske pratnje u arijama i rečitativima. U praktičnom smislu to je značilo da je jedino netaknuta ostala Lilijeva vokalna deonica, dok su svi ostali muzički parametri partiture promenjeni – date su nove harmonizacije, ritmički okvir, ornamentacije i naravno nova orkestracija. Tako, na primer, rečitative prati ceo orkestar s obzirom da je čembalo nestalo iz upotrebe u Operi oko 1776. godine. Franker se trudio da prenese neka Lilijeva harmonska rešenja u instrumentalne deonice, da razvije kontrapunkt, da proširi ritornele. Takođe, dodata je uvertira u stilu tada nastajuće simfonije, kao i petnaest novih plesova, zamenjena je i čuvena pasakalja iz petog čina, te izbačeni brojni baletski divertismani. Na paradoksalni način, ovim Frankerovim intervencijama cela opera, a posebno Armidina deonica, je počela da liči upravo na Glukovu školu, sa kojom je trebalo da se isprva "poredi". I pored svega što smo nabrojali, ne zna se razlog zbog čega ova verzija ipak nikada nije postavljena na sceni pariske Opere. Zbog toga snimak koji predstavljemo u emisiji nije samo premijerno izvođenje u istoriji, već i vredan dokument koji nam omogućava bolje razumevanje razvoja opere u poznom XVIII veku u kontekstu Glukove reforme opere serije.

Urednica Ksenija Stevanović