Opera – Andre Gretri: Kefal i Prokrida

Predstavićemo operu-balet „Kefal i Prokrida” Andrea Gretrija sa snimka koji je 2010. godine za kuću Ričerkar ostvario Kamerni hor iz Namira i ansambl Lez Agreman pod upravom Gija van Vasa. Glavne uloge tumačili su: Benedikt Toran - boginja Aurora, Katia Veletaz - Prokrida, Pjer-Iv Privo – Kefal. Izabel Kals je bila boginja Pales i Ljubomora, Oreli Frank je tumačila Floru, dok je Karolin Vejnants bila personifikacija Ljubavi.

Ovo delo je premijerno izvedeno u Kraljevskoj operi dvorca u Versaju 30. decembra 1773. godine povodom venčanja unuka Luja XV, grofa Artoaa – budućeg kralja Šarla X i princeze Marije Tereze od Savoje. Naime, mladi Gretri je svojom operom-komik Hjuron napisanom četiri godine ranije osvojio parisku publiku, kao i bogate, aristokratske mecene što je kulminiralo porudžbinom za ovako važan događaj, koji će mu dve godine kasnije osigurati mesto u Kraljevskoj muzičkoj akademiji. Libreto je napisao pesnik Žan-Fransoa Marmontel, u slobodnoj adaptaciji mitološke priče iz Sedmog pevanja Ovidijevih Metmorfoza. Tekstualni predložak je imao ambiciju da kombinuje kako to sam Marmontel kaže „fantastične elemente i spektakl francuske opere sa arijama, duetima, rečitativima i ansamblima u italijanskom maniru". Po svemu sudeći, publika je na premijeri uživala u Gretrijevoj muzici, posebnoj onoj za plesne numere, ali je ostala zbunjena pred ovim spojem francuskih i italijanskih elemenata, zbog čega je kritikovana. Za modernog slušaoca pak, upravo je ovo stilsko bogatstvo posebno zanimljivo i sveže, jer pored francuskih elemenata – prisustva alegorije, intervencije bogova i baleta, tu je nedvosmisleno italijanska podela na tri čina, odvojene numere, kao i prozračna vokalna virtuoznost, koja ukazuje na elegenaciju galantnog stila. Takođe, iako je delo naslovljeno kao „herojski balet" ono je po svojim karakteristikma, posebno zbog zadržavanja jasnog dramskog zapleta, pastoralnoj i mitološkoj tematici, bliže obrisima „lirske tragedije", tako da je danas uobičajeno da se ovo delo posmatra kao završnica francuske operske forme. Sa druge strane, insistiranje na osećanjima protagonista, ukidanju „herojstva", ukazuju na potencijal da se delo po rečima Marmontela sagleda kao „romantična tragedija", čime se otvaraju vrata budućoj epohi. Zato ne čudi da je nekoliko godina kasnije, u obnovi u Pariskoj operi, doživelo uspeh kod publike, koja je tražila nešto novo, a što će u naći u Glukovim reformisanim operama. Savremenike je posebno inspirisao način na koji je Gretri u Kefalu i Prokridi koristio rečitative, njihova prirodnost, bliskost svakodnevnom jeziku, kao i melodijska invencija i emotivna neposrednost. 

Sama zaplet obrađuje ljubav lepog i hrabrog lovca Kefala i nimfe Prokride, koja je služila boginji lova Dijani i koje se odrekla zbog svojih osećanja. Boginja je odlučila da se osveti jer je prekršila zavete, dok je u Kefala zaljubljena boginja zore Aurora, koja želi da ukloni svoju suparnicu. Na samom kraju, Kefal slučajno kopljem ubija svoju voljenu, koja se skriva u žbunju gde je on krenuo u lov. Ipak, u operi, personifikacija Ljubavi spašava Prokridu osiguravajući srećan kraj. 

Urednica Ksenija Stevanović