Betoven i muzička kritika

U drugoj emisiji ciklusa u kojem opus Ludviga van Betovena sagledavamo u kontekstu muzičke kritike njegovog doba, govorićemo o recepciji Mocarta i Betovena kroz ideje sublimnog i narativnog.

Kada je 1792. godine grof Valdštajn ohrabrio Betovena pred njegov odlazak u Beč rečima da će iz „Hajdnovih ruku dobiti Mocartov duh", nemačka muzička već je govorila o Volfgangu Amadeusu Mocartu kao vodećem kompozitoru njegove generacije. Štaviše, kritičari koji su ranije uzdizali Hajdna, sada su u Mocartovoj muzici pronalazili nove, neuporedive i posve individualne kvalitete koje su opisivali služeći se estetičkim konceptom uzvišenog, odnosno sublimnog. Važno je primetiti da se u oceni Mocartove umetnosti pisci nisu zadržavali samo na muzičkim parametrima, već su u njoj pronalazili elemente fantastičnog i narativnog. Mocartova instrumentalna muzika poređena je sa poezijom, a kritičari su u njoj videli skrivene emotivne narative, čija je neizrecivost upravo doprinosila sublimnosti. Kako bi ukazao na ove kvalitete, August Apel, kritičar lajpciških Opštih muzičkih novina, je u svom prikazu Mocartove Simfonije broj 39 u Es-duru sastavio pesmu koja je trebalo da posluži kao svojevrsni prevod ove simfonijske partiture. Uvod u prvi stav, u tempu largo maestoso, Apel je protumačio kao pohvalu bogovima ljubavi, Erosu i Anterosu, kao prvim elementima u postanku sveta, dok je nastupajući Allegro moderato navodno istraživao teme detinje naslade, životnih žalosti i moći ljubavi da prebrodi nedaće.

Ideje o sublimnom, fantastičnom i narativnom sadržaju u muzici ubrzo su našle plodno tlo i u recenzijama Betovenovih opusa. Muzički pisac i urednik lajpciških muzičkih novina (Allgemeine musikalische Zeitung), Fridrih Rošlic, objavio je u okviru svoje zbirke eseja o muzici razmišljanja o Betovenovoj Sonati za klavir u As-duru, opus 26, pisana u obliku priče u kojoj sitni nemački činovnik u varijacijama iz ove sonate otkriva alegorični prikaz sopstvenog životnog puta. Reč je, naime, o laganom stavu u tempu Maestozo andante, koji je sam Betoven naslovio kao „Pogrebni marš, o smrti jednog heroja". Za razliku od Apela, Rošlic je želeo da ukaže na mogućnosti mnogostrukih narativnih sadržaja instrumentalne muzike, kao i na važnost ovih čitanja za sam način slušanja muzike. U konvencionalnim prikazima ove Betovenove sonate kritičari su govorili o „izuzetnoj originalnosti" i sublimnoj slici postignutoj sjedinjavanjem maskuline energije i sveta intime. Manje blagonakloni kritičari ukazivali su, pak, da Betoven piše samo za određenu grupu ljubitelja muzike koji su upoznati sa njegovom umetnošću.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić