Забавник

Ваљда ниједна државна установа нема и не добија тако шаљиву пошту какву од играча и неиграча добија наша Класна лутрија - писало је у листу ВРЕМЕ, 13. децембра 1931. године. Изгледа да већи број играча није био обавештен, нити се обавештавао о поступку извлачења срећака, па је Лутрији стизало много писама наивног садржаја, са неостваривим жељама. На првом месту били су они који моле.

Усрдно су се обраћали с молбом да њихова срећка под бројем тим и тим извуче бар 40 хиљада динара јер им је болесна матер или им је пуна кућа деце, или су толико сиромашни да служе по кућама, те гаје надежду да ће их добитак бар на кратко ослободити беде. По њиховом мишљењу, све би то глатко могао да удеси директор Класне лутрије, који треба само да мигне па да њихов број добије жељену премију...

У београдском Студентском културном центру, 26. септембра 1985. године, певала је Нико. Био је то догађај за памћење о којем су писали и новинари Џубокса. Нико је била већ рок ветеранка. Пут ка светлостима рок бине водио ју је од Немачке, где је рођена као Криста Пефген, преко Енглеске, све до Америке, Француске и поново Енглеске. Њена музичка домовина постао је цео свет. Говорила је 7 језика и била плавокоса, харизматична femme fatal рок сцене.

Прву збирку кратких прича Душана Прелевића «Како је умро Баш Челик» некад смо често поклањали једни другима, и на првој страни, оној где се пишу посвете, обично писали - «У овој књизи је и по неки део нас». После је Преле написао «Воз за једну битангу», а ми смо се поново, што би рекли клинци «примили», чврсто верујући да још увек чувамо оне драгоцене делиће себе које смо препознали у његовој првој књизи и да се никада нећемо променити...

Уредник и водитељ: Мирјана Блажић

број коментара 0 Пошаљи коментар