Музеј звука – Мисе Жоскена де Преа

Слушаћете мисе „Ла сол фа ре ми” и „Ди Дади” у интерпретацији ансамбла Талис сколарс.

На почетку емисије слушаћете једну од најпознатијих миса овог аутора – мису Ла сол фа ре ми коју је Петручи први пут штампао 1502. године. Претпоставља се да је написана током осмдесетих или деведесетих година 15. века, у време када је Жоскен де Пре био у служби породице Сфорца, тачније папског легата и кардинала Асканија Сфорце. У питању је један од најстаријих и најпознатијих примера технике „сођето кавато” у којој се тема композиције изводи од слогова неке фразе или имена. Овог пута то је била изрека „Лаша фаре ми” која би у слободном преводу значила „Препусти то мени”, а коју су аристократе у Жоскеново време користиле како би се одбраниле од бројних захтева својих потчињених. Анегдоту која објашњава настанак теме ове мисе записао је први пут Глареанус 1547. године, мада се деведесетих година прошлог века појавила још једна теза о настанку дела, која је била везана за Принца Џема, млађег брата султана Бајазита II, који је уточиште пронашао у Италији. Без обзира на околности настанка овог дела, оно што га издваја у опусу Жоскена де Преа јесу једноставност и хармонска покретљивост, те екстремна редукција мотивског језгра, јер готово цела миса израста из ове фразе од пет тонова. Мотив се понавља преко 250 пута током читавог дела, у различитим варијацијама, обртима и трајањима, која постају све краћа и краћа у завршном ставу Агнус Деи како би се интензивирала драматика и достигла кулминација циклуса.

Поред мисе Ла сол фа ре ми, у емисији ћете чути још једно дело највероватније такође компоновано у периоду док је овај аутор био везан за миланску породицу Сфорца. Миса Ди Дади је кантус-фирмус миса заснована на шансони „Зар никад нећу имати више среће” Роберта Мортона, коју често називају и Мисом коцкица, јер постоје индиције да је била инспирисана праксом коцкања на миланском двору. Визуелне и музичке референце на популарну игру појављују се у партитури коју је штампао Петручи, а теорије о њиховом значењу и данас се гомилају. Испред тенорске деонице налазe се прикази коцкица које сваки пут имају другачије вредности, али које указују да је Де Пре познавао како игра функционише и да је противник избачен кад један од играча добије добитну комбинацију. Разлог зашто су ови прикази присутни у једном духовном делу остаје нејасан – да ли је Жоскен дао илустрацију значењу текста шансоне, или је у питању уобичајена жалопојка несрећно заљубљеног мушкарца, или пак тежња измучене душе да пронађе искупљење? Ово последње тумачење прихватили су бројни истраживачи, проналазећи додатни аргумент у чињеници да се након одсека Плени сунт цели у ставу Санктус коцкице више не појављују, а да одсеци Осана и Бенедиктус који следе прате обред освећивање хлеба и вина, те као најсветији део мисе доносе преокрет и промену атмосфере дела.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић

број коментара 0 Пошаљи коментар