Читај ми!

Париска Опера у доба Луја XV

У другој емисији циклуса који приређујемо поводом 350 година од оснивања париске Опере, говорићемо у улози пролога у француској опери, на примерима дела Жан-Филипа Рамоа и Жозеф-Николa-Панкраса Роајеа.

Једна од специфичности жанра музичке трагедије, од њеног зачетка у рукама Жан-Батисте Лилија, била је елаборирани пролог, који је по правилу састављен од више сцена и упоредив је или превазилази димензије једног чина. Пролог је био јасно одвојен од остатка опере по својој тематици, која је била алегоријска и није била део радње саме опере. У доба Лилија и Луја Четрнаестог, пролог је имао изражену политичку функцију, јер је митска алегорија коју је садржао по правилу представљала панегирик достигнућима самог краља и није имала директну везу са драмом која је следила. У доба Луја Петнаестог, оваква улога пролога се напушта, те он може представљати општи увод у теме које покреће драма, те чак и полемички осврт на изворе и актуелне дебате у свету опере. Оперски опус Жан-Филипа Рамоа илуструје ове промене у функцији пролога и начина његовог повезивања са самом драмом, све од његове музичке трагедије Заратустра, из 1749. године, где је пролог коначно одбачен. На почетку вечерашње емисије слушаћете пролог из Рамоове опере Дардан, из 1739. године, за коју је либрето написао Шарл-Антоан Леклерк де ла Бријер. Радња опере говори о сукобу Дардана, сина Зевса и Електре и претка Тројанаца, са краљем Теукром, у чију ћерку је заљубљен. Како заплет опере покреће забрањена љубав, пролог приказује свиту Купидона и Венере, богиње љубави, која се затим појављује поново у четвртом чину опере како би спасила Дардана својим летећим кочијама.

Поред музичке трагедије, пролог је до половине 18. века био део структуре и других жанрова француске опере – опере-балета и на њему заснованог херојског балета. Једна од најпопуларнијих опера у овом жанру на сцени париске Опере било је остварење Жозеф-Николa-Панкраса Роајеа, Заида, или Краљица Гранаде, премијерно изведено исте 1739. године, као и Рамоов Дардан. О популарности ове Роајеове опере сведочи и чињеница да је била поново постављана приликом краљевских венчања 1745. и 1770. године, те да је и у међувремену редовно извођена на сцени Опере. Радња се ослања на историју маварске краљевине Гранаде и представља лик Заиде око чије руке се надмећу принчеви из ривалских племићких породица. У прологу, Роаје и либретиста Опат де ла Мар, представљају римска божанства рата и љубави, Марса и Венеру, најављујући теме опере.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић

број коментара 0 Пошаљи коментар