Читај ми!

Опера – Доменико Скарлати: Птоломеј и Александар

Премијерни снимак опере „Птоломеј и Александар” Доменика Скарлатија који је остварио Ален Кертис са својим ансамблом Ил Комплесо Бароко и одабраним солистима 2010. године. Главне улоге тумаче: мецосопран Ан Халенберг као Птоломеј, сопран Рафаела Миланези као Александар, сопран Роберта Инверници као Елиза, сопран Клара Ек као Селуче, мецосопран Теодора Бака као Араспе и мецосопран Мери-Елен Нези као Дорисба.

Доменико Скарлати данас је најпознатији по својим сонатама за инструменте са диркама, које су у разноликим облицима од чембала до клавира неизоставан део репертоара и педагошких курикулума. Његов оперски опус је мање познат, броји тринаест дела и сва су написана током раног периода његове каријере, који је провео на тлу Италије, да би се касније успешно отиснуо пут Пиринејског полуострва где ће се бавити пре свега камерном и духовном музиком. Од свих опера остале су сачуване у рукопису само две – фарса Ла Дириндина и опера серија Птоломеј и Александар.

У тренутку када су написане, Доменико Скарлати је био капелмајстор пољске краљице у егзилу Марије Казимире Собјески која је живела у палати Цукари у Риму опремљеној и са омањим, али врло елегантим приватним театром. Ова аристократкиња, француског порекла, удовица Јана Собјеског, свој мали римски двор је покушала да оформи као имитацију много познатијег римског уточишта краљице Кристине од Шведске – палате Риарио, која је годинама била центар музичког и уметничког живота вечног града. Иако је Марија Казмира имала велика амбиције, али и мање могућности – личне и политичке  од Кристине, она је одмах по доласку у Рим примљена у Аркадијску академију и успоставила се као важна заштитница музике. Доменико Скарлати је постао њен капелмајстор 1708. године, заменивши на овој функцији свог оца Алесандра Скарлатија који се вратио у родни Напуљ како би преузео дужности при краљевском двору. Оперске представе су у театру Цукари почеле да се дају 1709. године, пошто је Марија Казимира добила допуштење од папске курије да има право да организује оперске представе у свом приватном позоришту.

Опера Птоломеј и Александар или Презрена круна је премијерно изведена 19. јануара 1711. године у палати Цукари, а написана је за само три месеца на либрето Карла Зигисмонда Капечеа, приватног секретара краљице Марије Казимире који је био члан Аркадијске академије. Сценографију је радио познати архитекта Филипо Јувара, а римска публика ју је оценила као успешну, хвалећи одличне певаче и музичаре у иначе догађајима испуњеној карневалској сезони, када су се опере изводиле и у престижним приватним позориштима кардинала Пјетра Отобонија, принца Русполија, као и јавном позоришту Театру Капраника.

Већина арија из опере писане су у правилној да капо форми, а вокалне деонице подржавају гудачи уз повремене солистичке наступе дувачких инструмената, а само неколико њих имају и пуну пратњу континуа. У овом смислу, Скарлати се чврсто уписује у транзициони период опере серије према постулатима класичне епохе и напуштања формалне потпоре коју је континуо са собом носио. Такође, арије које ћете чути су једноставније, виртуозност је подређена речима, а пратња усмерена ка остваривању емотивних сенчења и драмског контекста, кроз алтернацију на пример дура и мола, што је била карактеристика тада авангардне напуљске школе. Такође, Скарлати је употребљавао и ефекат паузе у мелодијској линији, како би приказао на пример ефекат питања у тексту, чиме је захтевао од певача и већи драмски ангажаман.

У либрету опере Птоломеј и Александар присутне су референце на догађаје из саме Пољске после смрти мужа Марије Казимире – краља Јана III. Наиме, у компликованој борби за пољски престо, саксонски електор је избаран за новог пољског краља Августа II, који је потом заточио синове Јана III и Марије Казимире – Јакуба и Константија – у замковима Саксоније, да би их уклонио као претњу. После његове абдикације, шведска круна је подржавала кандидатуру још једног сина Марије Казимире – Александра – за новог краља Пољске, али је он на изненађење како Швеђана, тако и својих сународника то одбио. Он је свој одлуку образложио тиме да се брине за животе своје браће, јер је Август претио да ће их погубити уколико Александар ступи на пољски престо. Наводи се да је тада рекао да неће да се „попне на трон преко лешева своје браће и носи пурпур умрљан њиховом крвљу”. Племенити мотиви Александра Собјеског су наглашени у самом лику Александра из Скарлатијеве опере, где чак у свом монологу из другог чина он понавља да је „пурпур обојен крвљу, пурпур стида, а не части”.

Данашњи музиколози, оперу Птоломеј и Александар Доменика Скарлатија описују као успешно и шармантно дело, мали избрушени драгуљ познобарокне опере, писане за приватни, интимни аристократски контекст Рима на почетку XVII века под диркетним утицајем Аркадијске академије и њених естетских постулата.

Уредница Ксенија Стевановић