Читај ми!

Студије и огледи

Милосав Гудовић: О величини и достојанству жртве

У две вечерашње емисије Студије и огледи можете слушати текст Милосава Гудовића „О величини и достојанству жртве – антрополошки наук Софоклове Антигоне”.

Полазиште и окосница овог текста је прва стајаћа песма хора у Софокловој драми Антигона, чији почетни стихови дају језгровит и прегнантан антрополошки наук. Ти познати и радо тумачени стихови гласе: Много шта је силно / али ништа није силније од човека. По речима Милосава Гудовића, чини се да је у овим стиховима „згуснута читава апологија човека пред немерљивим силама антички појмљене природе. Наведене речи нас могу уљуљкати и навести на помисао да је привилегија коју песник додељује људском бићу неограничена. Да се то необуздано биће, човек, никаквим силама не може зауставити, будући да у себи збира све силе и сву власт над природом. Херменеути нису позвани да се уљуљкују у својим предрасудама, у збирци лако придошлих антропоцентричних идеја и исхитрених закључака. Софоклови цитирани стихови, и цела трагедија Антигона, нас данашње тумаче учи да увек изнова трагамо за колевком мисли о човеку”.

У наслову огледа садржан је смер ауторовог трагања, наиме, придевом το δεινών Софокле означава темељни моменат искуства, кушања горких плодова света. По том моменту се човек разликује од свега другог. Реч је о жртви. „Иако много-шта на свету постоји и траје у времену, ништа осим човека не може бити жртва у пуном и правом смислу... Жртва, на коју се угледамо окрећући се начелу братства, је ненасилна. Штавише: она (транзитивно) јесте ненасиље, и зато је тиранска свест, заслепљена сопственим елементом, доживљава као насилну, као узрок свог беса. И обратно: пред одлуком, пред свешћу која се одлучила да постане оно што већ јесте - жртва, насиље владарске самовоље показује се као бесилно. Исконско херојство није борба против непријатеља, него устанак против непријатељства у себи. Такво држање је тешко достижно, па и трагично, јер изискује да човек самог себе, у сукобу начела и воља, доведе у позицију (потенцијалне) жртве. Али недостижност идеала, живог смисла, никада не оправдава склоност да се умакне у сигурну луку угодног осветништва. Недостатак братства, отворености за другог као Мистерију, не значи оправдање пада у непријатељски очај и мизерију. Немогућност потпуног остварења антрополошке величине, досезања дубоке тајне Ничега у човеку, никад не чини истинитом ништавну, тужну логику чистог рачуна”, закључује Гудовић.

Читала Гордана Гачић.
Уредница Тања Мијовић.