Опера – Георг Фридрих Хендл: Агрипина

У току суботње вечери емитујемо ексклузивни снимак опере „Агрипина” Георга Фридриха Хендла, забележен на представи која је одржана 11. октобра 2019. године у Краљевској опери Ковент гарден у Лондону. Насловну улогу је тумачила Џојс Дидонато, Нерон је био Франко Фађоли улогу Попеје је тумачила Луси Кроу, а Отон је био Јестин Дејвис, док је Оркестром Доба Просвећености дириговао млади и перспективни руски диригент Максим Јемељаничев.

У овој продукцији Хендлова драма пер музика која траје преко три сата подељена је у два дела, мимо своје уобичајене сегметнације у три чина, како би се постигла драматуршки кохерентнија сценска радња. У основи целог заплета је ситуација у којој Агрипина, пошто је чула да се њен супруг император Клаудије, утопио по повратку са похода у Британију, прави сплетку не би ли довела свог сина из првог брака, Нерона, на римски престо. Но, Клаудије је ипак преживео и Агрипина се даље довија како би испунила свој циљ, пре свега користећи могућност коју јој пружа заљубљеност како Клуадијева, тако и његовог спасиоца Отона у исту жену – лепу Попеју, према којој ни Нерон није равнодушан.

Оперу Агрипина Хендл је написао 1709. године на либрето кардинала Винченца Гриманија, који је издејствовао да се дело изведе у позоришту које је припадало његовој породици – Театру Сан Ђовани Гризостомо у Венецији – током карневалске сезоне. Премијера је прошла славно и може се рећи да је ова опера отворила Хендлу врата Европе. Његов биограф Џон Мејнверинг 1760. године описује премијеру на следећи начин: „У позоришту су на свакој станци одјекивали узвици Viva il caro Sassone – Живео нам драги Саксонче! Били су потпуно занесени величанственошћу и сублимношћу стила, јер до тада нису познавали да моћи хармоније и модулације, могу бити тако блиско угођене и тако снажно повезане”.

Агрипину музиколози и данас сматрају једним од најуспешнијих Хендлових оперских остварења. Своју драмску убедљивост пре свега дугује одличном и духовитом либрету кардинала Гриманија који је написао типични, венецијански, анти-херојски комад, у којем сви ликови осим Отона, радо и цинично праве сплетке једни против других. Ипак, њих красе одређене врлине – Агрипинина амбиција је везана за љубав према њеном сину Нерону, те Хендл чини да њене деонице увек изражавају искрену емоцију, чак и кад смишља фаталне завере. Многи тумачи опере су тврдили да је Гримани своју Агрипину замислио као карикатуру папског двора под Климентом XI, али Хендлова музика не залази у сатиричне елементе либрета. Он ствара успешну и узвишену оперу серију са свим припадајућим елементима – увертиром у француском стилу, да капо аријама, тријом, квартетом, концизним секо речитативима и само једним речитатвом акомпањато. У овој опери Хендл је, сходно пракси свог доба, користио арије и мотиве из својих других дела, као и из опере Октавија Рајнхарда Кајзера. У каснијем периоду композитор је музику из Агрипине искористио и у опери Риналдо и пасторали Акис и Галатеја.

Иако је ова Хендлова опера била заборављена у потоњим вековима, она је испуњена изузетном музиком, као и снажним и необичним ликовима, који на прави начин дочаравају ову причу о љубомори, бесу, љубави и пре свега жудњи за влашћу и моћи. Међу свим ликовима издваја се Агрипина која је лукава манипулаторка, посвећена само једном циљу – да свог сина Нерона доведе на престо. Она је претерано заштитнички настројена као мајка, недовољно верна као супруга, притом је заводница и лажна пријатељица, и што је најзанимљивије не одступа, као лик, превише од историјских података о Јулији Агрипини Августи. Но, из данашње перспективе можемо се запитати да ли је оваква комплексна женска личност добила објективан трeтман – пре свега код Тацита – или је њеном лику придодата аура "немогуће" и трансгресивне жене која одступа од патријархалног морала.

Уредница Ксенија Стевановић