Композитор месеца – Камиј Сен-Санс

Започињемо циклус који ћемо посветити обележавању 100 година од смрти Камија Сен-Санса, који је живео од 1835. до 1921. године.

Овог француског композитора, оргуљаша, пијанисту и писца често су упоређивали са Моцартом. Наиме, он је, као и бечки класичар, био изузетан композитор, свестран и плодан, и дао је допринос у скоро свим жанровима, као предводник ренесансе француске музике 70-их година 19. века. 

Таленат за музику показао је веома рано, те је клавир почео да учи са само три године, а са десет je на дебитантском наступу одсвирао концерте Бетовена и Моцарта напамет, што је било веома ретко у то време и необично за тадашњу публику и јавност.

Камиј Сен-Санс изузетно лако је савладавао опште образовање, учећи истовремено француску књижевност, религију, латински и грчки језик, и показујући склоности ка математици и природним наукама, укључујући астрономију, археологију и филозофију. Са тринаест година уписао је Париски конзерваторијум, где је прво студирао оргуље, а затим и композицију и оркестрацију, уз часове корепетиције и певања. У том периоду, Сен-Санс је написао неке од својих првих обимнијих дела, као што су Скерцо за мали оркестар, романсе, хорска дела, као и Симфонију у А дуру, коју ћете слушати у првом делу емисије. 

Сен-Санс је након ове симфоније, у наредној деценији написао још три симфоније: Симфонију број 1, симфонију Град Рим у Еф дуру и Другу симфонију. Потом се овом жанру вратио тек 1886. године, када је написао Оргуљску симфонију број 3 у це молу. Композиторски стил Камија Сен-Санса се најчешће описује као еклектичан, са широком палетом различитих стилских утицаја. Тако се у његовим симфонијским делима препознају утицаји бечких класичара, немачких романтичара као и његових француских савременика. Био је спретан оркестратор, а осећај за оркестарске боје развијао је уз помоћ хармонских веза и решења, избегавајући коришћење једноставних ефеката.

Ауторка емисије Јелена Дамјановић