Читај ми!

Мајстори барока

Представљамо сонате за мандолину италијанских барокних композитора опата Ранијерија Капонија, Николоа Сусијера, Николе Ромалдија, Ђованија Пјетра Сеста да Трента и Франческа Пичонеа у извођењу ансамбла Артемандолине.

Током барокног периода, постојало је живо интересовање за нове начине изражајности, као и за другачије и необичне инструменталне боје. У том погледу, суптилни и рафинирани тон мандолине, је био изузетно привлачан за ствараоце ове епохе, који су истражујући иновативне темброве, такође стварали и формално слободнија, импровизационо усмерена, а надасве звучно привлачна дела. Звук мандолине је такође био погодан за неговање софистициране естетике интимних, камерних аристократских кружоока.

Фиренца је град у којем је мандолина била посебно цењена. Уосталом термин "мандола" се први пут помиње 1589. године поводом прославе брака Фердинанда де Медичија и Кристине од Лорене. Између 1650. и 1750. године, мандолина је играла важну улогу на двору Медичијевих у Фиренци, где је била коришћена раме уз раме са теорбом. Из овог града, "мода мандолине" – или како су је каткад називали леутино, мандола, армандолино – се проширила до Рима, где је посебно негована при аристократским палатама, као на пример код принца Русополија, једног од највећих мецена музике с почетка XVIII века. Популарност се огледала и у повећању публикованих дела писаних за овај инструмент. Занимљиво је напоменути да је извођачка пракса барокне епохе предвиђала да се мандолина може заменити другим солистичким инструментима и обрнуто.

Уредница Ксенија Стевановић.