Музеј звука – Мадригали Филипа Верделоа

Представљамо четворогласне мадригале Филипа Верделоа, ренесансног аутора кога сматрају оцем “италијанског мадригала”.

Овај француски композитор рођен је у осмој деценији 15. века, у покрајини Ил де Франс, али је по свој прилици још у раној младости отишао у Италију, претежно боравећи у градовима на северу земље. Ђорђо Вазари је у својим „Животима славних архитеката, сликара и вајара” записао да је 1511. године Себастијано дел Пјомбо насликао „изврсног француског музичара Верделоа”, али упркос свим напорима, ова слика још увек није поуздано идентификована. Ово Вазаријево сведочанство би указивало да је Вердело почетком друге деценије 16. века боравио у Венецији, док рукописи пронађени у Риму и Болоњи сугеришу да се у то време већ упутио ка југу земље. Први поуздани подаци потичу из двадесетих година 16. века, у време када је Вердело већ био четрдесетогодишњак, и када је постао капелмајстор Баптистеријума Светог Јована, односно катедрале Санта Маријa дел Фиоре у Фиренци. Између 1522. и 1527. године Вердело је недвосмислено био ангажован у Фиренци, напуштајући овај град само на кратко како би испратио Ђулија де Медичија у Рим, где је овај фирентински аристократа крунисан за папу Клемента VII. Блискост са Медичијевима није га спречила да одржава контакте са неким од највећих интелектуалаца тог доба и поборника републиканског друштвеног уређења. Тако је сарађивао са Николом Макијавелијем на поставци његове комедије Мандрагола 1526. године, за коју је написао "канцоне", које се данас сматрају једним од првих италијанских мадригала.

Подаци о Филипу Верделоу поново се губе током бурних година на крају четврте деценије 16. века, када је су Медичијеви по други пут протерани из града, како би била успостављена република. Претпоставља се да се Вердело прикључио овом покрету и да је остао у Фиренци, упркос оскудици и болестима које су харале у граду. Иако се не може са сигурноћу тврдити, претпоставља се да је умро током опсаде Фиренце 1530. године, мада су неки истраживачи сугерисали да је био жив и током наредне деценије. Оно што их је можда навело на овакав закључак јесте чињеница да су прве озбиљније публикације његових дела објављене 1533. и 1534. године. У питању су биле збирке четвроголасних мадригала, које су поново штампане током четрдесетих година 16. века, да би потом доживеле чак једанаест издања у наредних двадесет пет година. О изузетној популарности ових збирки говори и податак да дела нису била објављивана само у оригиналном виду, већ и у обрадама, а свакако наутицајнија је била она аранжирана за глас и лауту, коју је начинио Адријан Виларт. 

У вечерашњој емисији ћете слушати управо ове четворогласне мадригале, неке од првих примера овог жанра у којем гласови углавном хомофоно излажу мелодије, уз повремене мелизме, осликавајући емоције које се описују у стиховима. У овако једноставно постављен оквир, Вердело успева да утка читав низ ефектних поступака, пажљиво осмишљених звучних решења и обиље детаља којима оживљава текст, постављајући трасу будућег развоја овог жанра. 

Уредница емисије: Ивана Неимаревић