Опера – Жан-Баптист Лили: Армида

Представљамо оперу „Армида” Жан-Баптиста Лилија у верзији из 1778. године коју је приредио Франсоа-Луј Франкер. Чућете премијерни снимак партитуре која се готово два века налазила у фонду Националне библиотеке у Паризу, да би изашла на светлост дана захваљујући сарадњи ансамбла Л Консер Спиритуел и Центра за барокну музику у Версају. Овај запис је објављен прошле 2020. године, у продукцији дискографске куће Алфа. Главне улоге тумаче: Вероник Жанс као Армида, Рејнауд ван Мехелен као Рено, Тасис Христојанис као Идраот и Мржња, Шантал Сантон Џефри као Фенис, Кетрин Вотсон као Сидонија и Филип-Никола Мартен као Ибалд, Аронт и Артемидор. Вокално-инструменталним ансамблом Л Консер Спиритуел диригује Ерве Нике.

Причу о сараценској чаробници Армиди и њеној љубави према крсташком витезу Риналду, описану у спеву Ослобођени Јерусалим Торквата Таса, Лили и песник Филип Кино су пренели на оперску позорницу 1686. године. Ово је уједно била и последња сарадња двојице уметника, а у годинама које ће уследити ова лирска трагедија постаће један од стубова репертоара Краљевске музичке академије и изводиће се све до 1766. године. Треба рећи да је сам сиже о чаробници Армиди и витезу Риналду очарао оперске ствараоце, тако да су се поред Лилија овој теми обраћали бројни композитори попут Хендла, Јомелија, Грауна, Глука, а потом и Хајдна, Росинија и Дворжака.

Армида Кристофа Вилибалда Глука из 1777. године је дала важан подстицај за настанак нове, ретуширане верзије Лилијеве Армиде коју је приредио Франсоа-Луј Франкер, нећак познатог краљевског каплемајстора Франсоа Франкера. Наиме, Када је Глук поставио своју Армиду на париској оперској позорници развила се жива расправа између глукиста и лилиста - да ли је боља ова опера или она прва, старија и славнија. Због тога је директор Опере Ане-Пјер-Жак Девим ди Валге дошао на идеју да публици представи и старије дело, у свом покушају да репертоар конципира као сучељвање остварења из различитих епоха. Но, с обзиром на велики заокрет у погледу стилских тежњи у музици у осмој деценији XVIII века сматрао је да Лилијева партитура мора да прође кроз редакцију, односно да буде ретуширана и усклађена са укусом тадашњег тренутка. Други разлог треба тражити и у томе да је Девим морао да ангажује велики оркестар који је имао на располагању, тако да су се Франкерове измене пре свега фокусирале на исписивање нове оркестарске пратње у аријама и речитативима. У практичном смислу то је значило да је једино нетакнута остала Лилијева вокална деоница, док су сви остали музички параметри партитуре промењени – дате су нове хармонизације, ритмички оквир, орнаментације и наравно нова оркестрација. Тако, на пример, речитативе прати цео оркестар с обзиром да је чембало нестало из употребе у Опери око 1776. године. Франкер се трудио да пренесе нека Лилијева хармонска решења у инструменталне деонице, да развије контрапункт, да прошири риторнеле. Такође, додата је увертира у стилу тада настајуће симфоније, као и петнаест нових плесова, замењена је и чувена пасакаља из петог чина, те избачени бројни балетски дивертисмани. На парадоксални начин, овим Франкеровим интервенцијама цела опера, а посебно Армидина деоница, је почела да личи управо на Глукову школу, са којом је требало да се испрва "пореди". И поред свега што смо набројали, не зна се разлог због чега ова верзија ипак никада није постављена на сцени париске Опере. Због тога снимак који представљемо у емисији није само премијерно извођење у историји, већ и вредан документ који нам омогућава боље разумевање развоја опере у позном XVIII веку у контексту Глукове реформе опере серије.

Уредница Ксенија Стевановић