Читај ми!

Мајстори барока

Представићемо Сонате за виолончело Антонија Вивалдија у извођењу Бруна Коксеа и ансамбла Ле Бас Реуни, које је прошле године објавила дискографска кућа Алфа.

На овом свежем дискографском издању цењени француски виолончелиста и стручњак за извођење на инструментима из ранијих епоха, Бруно Коксe је желео да у студију забележи дела која је, поред Бахових свита, најчешће изводио на концертној сцени. Такође, уметник је користио како прво издање Вивалдијевих соната за виолончело објављено у Паризу 1740. године, тако и рукописни препис из библиотеке грофа Шенброна у Визентајду, али и манускрипт са до сада необјављеним сонатама венецијанског мајстора који се чува у архиви Напуљског конзерваторијума. Тако су се на овом диску нашле и мање извођене сонате поред познатог сета од шест објављених дела у итерацији са њиховим рукописним преписом из баварског дворца. Како сам Коксе каже, инспирацију да сними сонате добио је и због инструмента који му начинио градитељ Шарл Рише 1996. године као копију Страдиваријусовог виолончела „Кристијани", које је у међувремену сазрело у пунокрвни солистички инструмент.

О самој генези соната за виолончело нема пуно података. Верује се да су настале између 1720. и 1730. године и написане су у типичном четвороставачном кључу у којем се смењују спори и брзи ставови. Сонате за виолончело су иначе биле у моди у венецијанском контексту првих деценија XVIII века. Наиме, Бенедето Марчело је такође писао дела у овом жанру, која стилски подсећају на Вивалдијева, тако да је, према мишљењу неких музиколога, могуће да су два аутора била међусобно инспирисана или да су једноставно одговорили на „дух времена" и популарност која су ова дела носила са собом.

Уредница Ксенија Стевановић