Бетовен и фуга

У трећој емисији циклуса у којем говоримо о улози фуге у опусу Лудвига ван Бетовена и његових савременика, чућете дела овог композитора и Јозефа Леополда Ајблера.

У својој каријери, Бетовен се два пута ухватио у коштац са компоновањем мисног ординаријума. Први пут, 1807. године, радило се о поруџбини кнеза Николауса Естерхазија која се надовезивала на традицију нових миса за имендан књегиње Марије Јозефе. Извођење кнежеве капеле у Ајзенштату Бетовенове Мисе у Цe-дуру, била је једна од његових ретких премијера које су наишле на неодобравање, и то не од шире јавности, већ управо од његових аристократских мецена. Николаус Естерхази, наиме, није благонаклоно гледао на либерални приступ Бетовена спрам мисног ординаријума, без поштовања конвенција о облику и карактеру појединих ставова и сегмената мисе. Ово искуство је темељно обликовало Бетовеново друго обраћање жанру мисе: када се његов пријатељ и заштитник, надојвода Рудолф, обратио композитору са жељом да напише мису за његово рукоположење у чин бискупа, 1819. године, Бетовен је био одлучан да не понови исту грешку. За потребе компоновања тако настале Мисе солемнис у де-молу Бетовен се темељно упознао са конвенцијама мисног ординаријума, укључујући уобичајне музичке мотиве, очекиване карактере ставова, типизиране форме, те чак и узусе о тонском сликању у миси. Све ове конвенције је интегрисао у своју амбициозну, симфонизирану партитуру на којој је радио четири године и која је задобила димензије које су је напослетку начиниле неподесном за богослужење. Опсежне вокалне фуге такође стоје на очекиваним местима у Бетовеновој партитури: на крају става Глорија, у сегметну „In gloria Dei patris", те на крају става Кредо, „Et vitam venturi saeuli". Потоња од двеју фуга једна је од најзахтевнијих у вокалном репертоару, захваљујући репризи у којој се тема појављује у двоструко бржем темпу, како би се остварила финална динамизација музичког тока.

Док је Бетовенов допринос вокално-инструменталним жанровима био спорадичан, водећи бечки композитор духовне музике ове генерације био је Јозеф Леополд Ајблер. Почев од 1801. године, када је добио намештење учитеља музике на бечком двору, Ајблерова каријера је била превасходно везана за хабзбуршку царску породицу. Три године касније, постао је најпре заменик, а затим и главни царски капелмајстор, напустивши своје дотадашње обавезе руководитеља хора при бечком самостану Шотенклостер. Међу његовим богослужбеним композицијама издваја се Реквијем у це-молу, из 1803. године, који је рађен по поруџбини царице Марије Терезе, супруге хабзбуршког цара Франца II, и то за потребе десетогодишњег помена претходног цара, Леополда II. Ајблеров Реквијем одликује јединствен спој контрапунктске вештине са певним, транспарентним и идиосинкратичним мелодијским деоницама.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић