Читај ми!

Опера – Кристоф Вилибалд Глук: Орфеј и Еуридика

Eмитујемо архивски снимак опере „Орфеј и Еуридика” Кристофа Вилибалда Глука који је забележен на представи одржаној 30. септембра 2015. године у Краљевској опери Ковент гарден у Лондону, када је извођењем дириговао Џон Елиот Гардинер. Главне улоге тумачили су Хуан Дијего Флорес као Орфеј и Луси Кроу као Еуридика, док је улогу Амора изводила Аманда Форсајт.

Занимљивост ове продукције Ковент гардена је присуство три велика покретна панела која појачавају звук оригиналних инструмената и шаљу га у аудиторијум. Истовремено ови панели су део декора, јер рупе која се налазе у њима користе се ради снажних светлосних ефеката.

Сведеност ове минималистичке поставке потцртава превратничку снагу прве Глукове „реформске опере”, остављајући простор за певаче и музичаре да пренесу снажну „племениту једноставност” овог дела. Коришћена је француска верзија опере из 1774. године у којој хор добија врло важну улогу, а плесне нумере се и данас изводе као независни комади, посебно Плес Фурија и Плес благословених духова.

Орфеј и Еуридика су иначе били главни ликови првих сачуваних опера које су написане почетком XVII века – Стриђове Еуридике из 1600. и Монтевердијевог Орфеја из 1607. године. Слободно се може рећи да је митолошка прича о Орфеју и његовом силаску у подземље у потрази за љубљеном супругом Еуридиком апсолутни оперски сиже и инспирација. Пратећи пример француске лирске трагедије, Калцабиђи је преузео митолошки садржај, задржао речитативе и арије, а главну улогу доделио хору, што је био преседан у контексту конвенција опере осамнаестог века. Калцабиђијев либрето за Орфеја и Еуридику имао је само једног протагонисту – певача Орфеја који у прва два чина пева сам наспрам хора, док се Еуридика појављивала тек у трећем чину. Знајући да се публици неће допасти несрећни крај љубавне приче, Калцабиђи је увео фигуру доброг бога Амора захваљујући коме се двоје заљубљених поново сусрећу. За Глука је ово био управо онај либрето који је чекао како би могао да спроведе реформе за које се грчевито борио. Како би што верније приказао осећања Орфеја и Еуридике, њихове вокалне деонице осцилирају између секо речитатива и ариоза. На тај начин арија више није статичан моменат радње већ носи и извесне драмске потенцијале.

За Јунга, Орфеј симболизује „способност човека да освоји своје несвесне моћи”. Он је мит посматрао као причу о томе како „готово чудесан ефекат може да се произведе снагом имагинације, уз помоћ праве уметности, лепоте, уз праву дозу мере, музичким пропорцијама, те уметношћу осећања”. Али, за Јунга потпуно посвећење стварању доноси и губитак душе, због чега човек мора да се врати реалном животу, из кога би поново био створен. У овом смислу Еуридика симболизује то ’губљење душе’ и Орфејево суочавање са сопственим понорима.

Уредница Ксенија Стевановић