Опера – Рихард Штраус: Електра

Ексклузивни снимак опере „Електра” Рихарда Штрауса, који је забележен 1. августа на овогодишњем Салцбуршком фестивалу. У главним улогама наступају Аушриње Стундите као Електра, Асмик Григорјан као Хризостемис, Тања Ариана Баумгартнер као Клитемнестра, Михаел Лоренц као Егист и Дерек Велтон као Орест. Хором Бечке државне опере и Бечким филхармоничарима диригује Франц Велзер-Мест.

Рад на опери Електра Штраус је започео пошто је његову машту побудила поставка Макса Рајнхарда у Берлину трагедије Хуга фон Хофманстала, која се ослања на Софоколов оригинал. Треба напоменути да је те исте 1905. године, још једна Рајнхардова режија са Гертрудом Ајзолт у главној улози – она Вајлдове Саломе – такође инспирисала настанак истоимене Штраусове опере. После великог успеха Саломе наредне године, Штраус је затражио допуштење од Хофманстала да искористи његов текст, чиме је започела плодоносна сарадња између композитора и књижевника која ће трајати три деценије. Хофманстал је био одушевљен што ће моћи да ради на опери и радо је прилагодио свој текст Штраусовим захтевима, скраћивајући га и додајући поједине сцене, због чега је композитор 1908. године изјавио да је Хофманстал „рођени либретиста”.

Штраус је ипак опрезно радио на Електри из разлога што није желео да се дело преципира као превише слично Саломи. И поред свег труда да избегне поређење, ипак данас можемо приметити поред једночине форме и то да су обе главне јунакиње у раљама опсесије која покреће драму, да су у центру свих догађања и да је атмосфера мрачне психологије и деканденције присутна у оба дела. Ове сличности су, по свему судећи, више везане за Хофмансталову инспирацију Вајдловим комадом, него за Штраусов допринос, али говоре о духу времена, о епохи у којој су Фројдови и Бројерови текстови о хистерији, привлачност мрачних делова људске психе и декадентни ексцес били у моди. Сам Штраус је успео да са своје стране, и то врло убедљиво, направи две, музички потпуно различите опере. Он користи још већи и монументалнији оркестар него у Саломи: поменимо само осам кларинета поред осам хорни и квартета Вагнерових туба, поред виолина и виола подељених у чак три групе. Занимљиво је напоменути да оркестар Бечке опере, на пример, када изводи Електру пуни капацитет своје оркестарске рупе до последњег педља. 

Премијера овог дела, које ће се успоставити као изразито популарно, уприличена је 25. јануара 1909. године у Семпер опери у Дрездену. Убрзо су се низале иностране премијере; иако је у Метрополитен опери била забрањена, у Њујорку је изведена независно и то на француском језику. Електрин траг се осећао широм света, а реакције су биле снажне, било да су биле позитивне или негативне у смислу њене бруталности и експресивности.

Занимљиво је напоменути да је најприсутнији и најснажнији мотив онај Агамемнона који се појављује, готово ономатопејски, у првим оркестарским тактовима, док, на пример, Хризостемис никада не бива чак ни именована у опери - остајући увек називана у Електриним репликама „ћерком моје мајке” и „девојком”. На овај начин значај фигуре оца – Агамемнона – за дешавања и психолошка стања јунака које гледамо на сцени остаје без премца. У опери сусрећемо отворено атоналне сегменте - али њих треба разумети као показатеље појачаних психолошких стања главних јунака, а не као део радикалне концепције разарања тоналности. Штраус никада није тежио остављању тоналног оквира иза себе, те сличности које се примећују између Електре и на пример Шенберговог Ишчекивања које је такође компоновано 1909. године, леже пре свега у екстремности вокалне линије, хистрионској драматичности, снажном динамизму и постромантичарској употреби оркестра, док партитура Електре у свом хармонском језику апсолутно остаје унутар тоналних закона.

Уредница Ксенија Стевановић