Мајстори барока – Георг Филип Телеман

Франкфуртске сонате Георга Филипа Телемана у извођењу виолинисте Готфрида фон дер Голца.

Овај циклус од шест соната за соло виолину уз пратњу чембала Телеман је објавио 1715. у Франкфурту, граду у којем је живео и радио већ три године. Наиме, он је претходно, од 1708. до 1712. године био капелмајстор на двору Јохана Вилхелма од Саксоније у Ајзенаху, који је имао један од најбољих оркестара у Немачкој тог доба. Разлози због којих је Телеман напустио Ајзенах и доселио се у слободни град Франкфурт су разнолики. Са једне стране ту је изненадна смрт његове супруге, са друге потреба да се ослободи стеге службе која је зависила од каприца појединца – владара. Сам Телеман је записао у својој аутобиографији 1740. године следеће речи: „Не знам шта ме је нагнало да напустим двор са таквом репутацијом као што је Ајзенах, али сам у то доба знао да ако се тражи стабилна и дугорочна позиција онда то треба да буде у некој републици. Тако сам 1712. године постао капелмајстор Фрањевачке цркве у Франкфурту на Мајни, без да сам тамо икога познавао. Ипак, пријатна животна слобода је надоместила губитак због напуштања племенитог господара и тако дивних виртуоза".

Телеман је као музички директор франкфуртских богомоља – Фрањевачке цркве и цркве Свете Катарине – имао задужења да оснује и одржава хор, пише музику за разне пригоде и даје часове музике. Преузвши бројне активности Телеман је постао све признатији у самом граду и шире, док је складан други брак са Маријом Катарином Тексор такође допринео његовој продуктивности. У Франкфурту, који је био ужурбани и просперитетни трговачки град, Телеман је стекао добре услове да своје композиције представи на иностраној сцени, те је од 1715. године почео да издаје и штампа сопствена дела. Међу тим штампаним партитурама налази се и Шест соната које представљамо у емисији и које спадају, како смо напоменули, у његове најраније аутографе. Све сонате из ове збирке имају четири става и формално варирају између обриса сонате да кјеза и свите, јер поједине композиције користе називе алеманда, жига, куранта и сарабанда за своје ставове, што је каракстеристично за ауторе немачког позног барока. Ипак, Телеман задржава сличне драматуршке каратеристике ставова сваке од сонате: први став је у свечаног карактера, потом следи брзи други став, певни трећи и живахно финале. Солистички аспект виолинског парта посебно долази до изражаја у спорим трећим ставовима које красе готово вокалне орнаментације наизглед једноставних мелодијских линија. Треба истаћи изузетну разноврсност ових шест Телеманових соната, али и јединственост њиховог фактурног изгледа. Наиме, у раном XVIII веку дела за солистички инструмент и клавијатуре су изузетно ретка, те поред соната за флауту и виолину Јохана Себастијана Баха ова Телемaнова дела представљају један од врхунаца солистичког камерног жанра позног барока.

Уредница Ксенија Стевановић