Бетовенова колекција Еурорадија

Репродуковаћемо снимак концерта Бечке филхармоније и Хора концертног друштва Бечке државне опере под управом Рикарда Мутија, забележен 15. августа ове године на фестивалу у Салцбургу. На програму је била Девета симфонија у де молу опус 125 Лудвига ван Бетовена.

Бетовеново последње симфонијско остварење представља, како историчари музике наводе, сублимацију свих симфонијских идеала и револуционарних идеја које су окупирале композитора током његовог стваралаштва. Приметан је, са једне стране, одјек револуционарних француских кантата у завршном хорском наступу – славној Оди радости, али уз Бетовенову трансформацију у нову парадигму симфонијске музике. С друге стране, скице овог дела откривају да је Бетовен имао намеру да у завршном ставу дело окрене ка трансцендентној равни и у њега уведе и религијски аспект. У последњем ставу Девете симфоније, он позива на поклоњење „вољеном Оцу” који се налази изнад звезда. За Бетовена, то омнипотентно биће је отеловљење свега онога божанског у човечанству и природи, али се оно налази изван граница људског разумевања, у највишим сферама егзистенције, до којих се може доћи једино братством међу људима и заједничком музичком поруком.

Музички, како је то Вагнер увек истицао, проналажење било каквог простора за речи и хор са солистима у симфонијском делу послужило је Бетовену да заправо додатно артикулише инструменталну музику и разреши сукобе из претходних ставова симфоније. Стога је завршни став Девете симфоније тако отворио широко проблемско поље симфонијске музике XIX века у којој су аутори од Шуберта до Малера покушавали, свако на свој начин, да разреше изазов спајања вокалне музике и симфонијског принципа који им је Бетовен оставио у задатак у делу монументалних, до тада невиђених димензија и уметничких претензија.

Ауторка емисије Јелена Дамјановић