Читај ми!

Студије и огледи

Харви Менсфилд: Макијавелијева врлина

У циклусу Студије и огледи, од понедељка 7. до петка 11. септембра, можете пратити текст Харвија Менсфилда „Макијавелијева врлина”.

Харви Менсфилд један је од најбољих познавалац Макијавелијевог дела и преводилац на енглески језик ремек-дела политичке филозофије Расправе о првом десетокњижју Тита Ливија. „Макијавелијева врлина” Менсфилдова је студија о најспорнијем и најоспораванијем Макијавелијевом појму ’врлина’ (virtu).

Не само што Макијавели одбацује хришћанско и хуманистичко разумевање врлине као идеалне величине која се тешко достиже, али којој је нужно стремити, већ он, према Менсфилду, не прихвата ни античко схватање врлине на које се, наизглед, позива. Фирентински писац, наиме, не одбацује оно што се традиционално сматрало врлинама – милосрђе, рецимо, великодушност, или благост – али он ће међу врлине да смести и оно што се у традицији схватало као порок: немилосрдност, себичност, чак и суровост (у славном петнаестом погледу Владара Макијавели набраја осамнаест супротставњених особина које се, у традицији, разумеју или као врлине или као пороци; код њега, међутим, свака од њих може бити и врлина и порок, у зависности од тога шта се њоме постиже; на пример: ако дарежљивост води осиромашењу не може се сматрати врлином, него је, напросто, реч о пороку). Како је то могуће, пита Менсфилд, и шта то значи? Макијавели посматра и анализира политичку арену и уочава да они владари који су били склони позитивним врлинама, који су, рецимо, били милосрдни или дарежљиви и који су инсистирали на тим особинама, нису успевали дуго да се одрже на власти. Исто тако се на власти нису одржавали ни они владари који су показавали само тврдичлук, суровост и безобзирност. То је, дакле, оно што Макијавели види. Оно, пак, што проналази у античким и хуманистичким текстовима никако се не слаже са стварношћу, те Макијавели одбацује идеалне конструкције и оно схватање врлине које не узима у обзир и делотворну истину ствари (verita effettuale della cosa) и прави оригиналну и смелу конструкцију која ће у тој мери да запањи његове читаоце да ће, због тога, да стекне репутацију не ђавола, него ђаволовог учитеља. Израз ’макијавелиста’, утолико, означава човека који не само да не поседује никакве врлине у традиционалном смислу, него одбацује сва цивилизацијска ограничења. Једино што сам Макијавели није био макијавелиста него је сву своју страст, луцидност и вештину уложио у то да стане на пут разорној пракси макијавелизма у политици. Да би, пак, то урадио, морао је да прибегне хируршким захватима у филозофији. Ти захвати били су толико смели, толико болни, толико неочекивани, да његово време – ренеасанса, дакле – није било у стању да их поднесе, а 500 година касније Макијавелијева дела и даље изазивају најдубље згражавање и предмет су жучних спорова и сјајних расправа попут студије Харвија Менсфилда.

С енглеског превела Јована Тимотијевић
Читала је Душица Мијатовић