Бетовен и музичка критика

У трећој емисији циклуса у којем опус Лудвига ван Бетовена сагледавамо у контексту музичке критике његовог доба, говорићемо о музичко-естетичким погледима Е. Т. А. Хофмана. Поред Бетеовенове, слушаћемо и музику Фердинанда Паера.

Годину дана након што је добио партитуру Бетовенове Пете симфоније, немачки писац и композитор Ернст Теодор Амадеус Хофман објавио је приказ дела, у јулу 1810. у лајпцишким музичким новинама. Три године касније публиковао је есеј о Бетовеновој инструменталној музици заснован на том приказу. Овај Хофманов текст постао је не само најважнији критички приказ Бетовеновог опуса, већ и један од најутицајнијих есеја о музици 19. века уопште. У њему је први пут јасно артикулисао идеју о инструменталној музици као најчистијем отелотворењу музичке уметности, али и романтизма уопште. Према његовом мишљењу, само је инструментална музика, која презире испомоћ поезије, истински „независна" и једина која је „заиста романтична", јер креира свет одвојен од спољашњег, чулног света описивих осећаја, зарад новог, непознатог царства неизрецивог и бесконачног. Хофманов приказ Бетовенове симфоније заправо је својеврсни сусрет више важних идеолошких и материјалних, међусобно удружених историјских околности: развој мисли раних романтичара који су били разочарани у кантовску епистемологију и трагали за видовима спознаје који стоје изван језика, развој техничко-композиционог музичког израза у инструменталним жанровима, те развој грађанске културе „озбиљне музике", која је укључивала нове институције и праксе слушања музике. Сви ови фактори омогућили су да симфонија израсте у нови репрезентативни жанр буржоаског друштва и да ту позицију задржи у наредном веку, а Бетовен буде устоличен као идеални узор симфоничара. Е. Т. А. Хофман, у том смислу, о Бетовену говори као о „чисто романтичном композитору", који је способан да у музичком току истка слике страхопоштовања и боли и бесконачну чежњу „која је суштина романтизма". Заокружујући музички приказ, Хофман наводи и конкретне музичке примере, те у начину на који Бетовен користи тишину, односно паузе у првом ставу, препознаје пут ка спознаји мистериозног и непознатог, док тимпани који пркосе промени хармоније у последњем ставу, према овом аутору, производе слику страха пред оностраним.

Иако је Е. Т. А. Хофман првенство давао инструменталној музици, своју критичку пажњу посвећивао је и музичко-сценским делима, што не чуди имајући у виду да је и сам био оперски композитор. У периоду када је радио на есеју о Бетовеновом симфонијском опусу, Хофман је објавио приказе трију оперских остварења различитих жанровских исходишта, са идејом да кроз три контрастна приступа артикулише перскриптивни став о будућности оперске уметности. Дела о којима је 1810. и 1811. године писао на страницама лајпцишких Општих музичких новина била су: Сиротиште Јозефа Вајгла, Ифигенија на Тауриди Кристофа Вилибалда Глука и Софонизба Фердинанда Паера. Хофман потцртава квалитете Вајгловог немачког зингшпила и Глукове француске лирске трагедије, анализирајући богату емотивну палету као и успеле драмске поступке које ови жанрови омогућавају, не би ли се обрушио на мањкавости италијанске озбиљне опере, на примеру Паерове Софонизбе. Одајући признање самом техничко-композиционом умећу Фердинанда Паера, Хофман закључује да ће у његовом делу потпуни ужитак наћи само они који од опере очекују милозвучне мелодије и прилику да се диве вештини певача, док ће публика која од опере очекује музичку драму за исту остати ускраћена.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић