Опера – Жил Масне: Маг

Премијерно на таласима Трећег програма Радио Београда представљамо велику оперу „Маг” Жила Маснеа, једно од најмање познатих дела овог аутора које је своју прву модерну поставку доживело тек 2012. године. Чућете вишеструко награђиван снимак који је објавио Центар за француску романтичну музику „Palazzetto Bru Zane” 2013. године. Главне улоге тумачили су: Катрин Инолд као Анахита, Кејт Олдрич као Вареда, Лука Ломбардо као Зарастра, Жан-Франсоа Лапоант као Амру, Марсел Ваноа као Краља Ирана. Хором и оркестром Опере из Сент Етјена дириговао је Лоран Кампелон.

Идеја за ново дело за париску Оперу родила се вероватно око 1887. године пошто је Масне завршио Вертера и започео компоновање Есклармонде за Оперу комик. У том периоду био је у потрази за пригодним сижеом, те се композитор, по савету управника Опере и свог издавача, обратио писцу Жану Ришпену за чији комад Нана-Сахиб је већ написао музику 1883. године. Идеја да се повежу композитор и књижевник расног педигреа какав је био Рембоов пријатељ Ришпен, Маснеу се чинила врло привлачном, као и сама замисао да напише оперу о фиктивном настанку зороастризма у древној Бактрији, области која се простирала на територији данашњег Авганистана, Таџикистана и Узбекистана. Ришпен је свој заплет сместио 2500 година пре појаве хришћанства, у освит настанка маздеизма – дуалистичког култа базираног на супростављању два принципа – Добра које је у опери представљено кроз појаву ватре и светла, те Зла, које заступају лажи и претварања. Ришпен је у свом либрету спојио разнолике оперске традиције од Мајерберове Aфриканке до Вердијеве Аиде, коју је Масне посебно волео и ценио. Композитор је на опери радио током 1889. и почетком 1890. године, а премијера је уприличена у париској Опери, 16. марта 1891. Критичари и публика су посебно били очарани раскошним костимима и сценографијом, али после тридесет једне представе, опера Маг је скинута са репертоара и изведена је само још једном у своје доба – 1896. године у Хагу. 

Разлоге за то треба тражити и у промени управе опере која је желела да крајем XIX века, француску публику и културу повеже са тада најмодернијим трендовима, а то су била дела у духу вагнеријанске реформе. Такође, време велике француске опере је неумитно прошло - форма великог оперског спектакла са балетом, историјских сижеа и опште раскоши је изашла из моде, а Масне се у Магу потрудио да остане у оквирима овог француског оперског жанра. 

Ипак, треба напоменути да се утицај Вагнера осећа и у овој Маснеовој опери – како у погледу смелих хармонских и колористичких ефеката, тако и у коришћењу лајтмотива, који ипак остају везани за кључне теме и мотиве реминисценције без симфонијске разраде која је карактеристична за немачког композитора. Мотивска мрежа је ипак од примарне важности за разумевање музичке драматургије опере Маг, а то су пре свих мотиви три божанства – бога Деваса и свештеника Амруа – масиван, стабилан и везан за дувачке инструменте, потом мотив богиње Џахи и свештенице Вареде – енергичан, хармонски напет и поверен гудачима, као и онај Зарастре, односно бога Ахура Мазде који се појављује у арији главног протагонисте. Ипак, ова опера није везана за Ничеовог Заратустру, иако је можда делимично инспирисана модом коју је Ничеов текст започео. Ово је дело које се пре свега бави тензијом између телесне страсти и духовне жудње, што је била једна од окосница Маснеовог оперског опуса о чему сведоче и опере Иродијада и Таис

Уредница Ксенија Стевановић