Музика вива

Премијерни снимци дела за клавир и оркестар Ханса Абрахамсена, Жерара Песона и Оскара Страсноја у интерпретацији пијанисте Александра Тароа коме су и посвећена.

Концерт за леву руку и оркестар Left, Аlone дански композитор Ханс Абрахамсена је написао како сам каже „не само за пијанисту који свира искључиво левом руком, већ и за композитора који може да свира само левом руком”. Наиме Абрахамсен од рођења нема пуну функционалност десне руке, те је због ове физичке препреке везан за пијанистичку литературу за леву руку – попут Равеловог концерта. Такође, учио је да свира хорну – једини инструмент који се може свирати само левом руком. Далеке, 1969. године на првом јавном представљању сопствене композиције Абрахамсен је извео комад Октобар за хорну и леву руку, а пасаж из овог дела прерадио је на почетку шестог става композиције Left, Аlone

Дело Future Is а Faded Song Жерара Песона, је такође компоновано за Александра Тароа. Сам наслов је позајмљен из треће поеме циклуса Четири квартета Т. С. Елиота из стихова који гласе: 

Између осталог – или је то само начин да се каже исто:
Да је будућност избледела песма, Краљевска Ружа или струк лаванде

(препев Ивана В. Лалића)

Ову избледелу песму будућности, Песон замишља као след музичких тренутака састављених из симплификованих фигура, стереотипа и алузија на жанрове попут валцера, танга, боса нове. Клавир у свему томе има улогу какве призме, која својом деоницом светлост прелама у вишеструке наративне правце. 

Композиција Кулешов Оскара Страсноја је инспирисана идејама совјетског режисера и филмског теоретичара Лава Кулешова. Такозвани Кулешовљев ефекат потенцира важност контекстуализације филмске слике. Он се састоји из једноставне јукстапозиције два наизглед неповезана кадра – лица глумца и тањира супе, лица глумца и призора лепе жене, из које гледалац добија идеју о емотивном садржају, на пример о глади и о чежњи, иако слике саме по себи то не говоре. Ова идеја репетиције, која обогаћује и обликује семантичку мрежу наше перцепције, по Страсноју у музици постоји у форми „сонатног ронда” који користи и за композицију коју ћете вечерас чути. Аутор музички ток организује користећи поменути монтажни принцип, који је иначе изражен у рондо облику, а слушалац тако може да препозна и неке „познате слике” попут дискретних цитата Другог клавирског концерта Сергеја Рахмањинова. 

Уредница Ксенија Стевановић