Мајстори барока – Никола Порпора

Кантате Николе Порпоре изводе контратенор Јестин Дејвис и ансамбл Арканђело под управом Џонатана Коена.

Збирка од дванаест каната опус 1, које се данас сматрају Порпориним ремек-делом, објављена је у Лондону 1735. године уз посвету Фредерику Луису, принцу од Велса који је био покровитељ Нобилити опере, односно Опере племића. Ова кућа је била ривал Хендловој Краљевској музичкој академији, која је уживала заштиту краља Џорџа II и за њу је Порпора у периоду од 1733. до 1736. године написао више опера међу којима се издваја по успеху Аријадна на Наксосу. У Опери племића наступао је кастрат Фаринели – велика зведа и Порпорин ученик, на чију се препоруку композитор вероватно и упутио у Велику Британију. Ипак, 1736, Порпора се вратио у Италију, годину дана пре него што ће оба ривалске оперске куће пропасти због недостатака интересовања шире публике и извора финасирања.

Ова епизода из Порпориног живота нам указује на две каракетристике његовог стваралаштва – оперску каријеру испуњену потрагом за меценама, великим ривалима попут Винчија, Хасеа или Хендла, поруџбинама и престижним позицијама, односно на педагошку активност по којој ће остати упамћен и у наредним деценијама и вековима. Наиме, још од својих музичких почетака, Никола Порпора је за живот зарађивао као професор певања, што приватно, што при неколико угледних музичких институција у свом родном Напуљу – конзерваторијумима Сан Онофрио и Санта Марија ди Лорето – односно у Венецији, где је предавао у Оспедалеу дела Пијета и у Оспедалету. Поред Фаринелија, његов други славни ученик је био кастрат Кафарели. Основни принцип Порпориног педагошког метода био је апсолутна техничка контрола гласа, посебно у погледу покретљивости, динамике и сенчења, кроз коришћење редовних и ригирозних вежби. Преко његовог ученика Доменика Корија, као и преко пратикума солфеђа који му је приписан и који је објављиван и у XIX веку, Порпорину методологију су користиле генерације певача стварајући живу педагошку традицију попут оне Листове у домену пијанизма.

Кантате које ћете чути у емисији налазе се на пола пута, по вокалним захтевима, између интимне камерне кантате и виртуозног писма напуљске опере. Иако су орнаментација и пасажи присутни, вокална акробатика није у фокусу ових дела. Написане су на текстове Пјетра Метастазија, за мецосопрански регистар – за који знамо да су га користили најпознатији кастрати тог доба – са интервалским скоковима који не прелазе октаву. Фокус је пре свега на ритмичкој прегнантности и контроли даха која омогућава певачу да изводи издржане тонове, да готово неприметно уланчава мелодије и да својим гласом ствара узбудљиве трилере и друге украсе.

Уредница Ксенија Стевановић