Бетовен и музичка критика

У другој емисији циклуса у којем опус Лудвига ван Бетовена сагледавамо у контексту музичке критике његовог доба, говорићемо о рецепцији Моцарта и Бетовена кроз идеје сублимног и наративног.

Када је 1792. године гроф Валдштајн охрабрио Бетовена пред његов одлазак у Беч речима да ће из „Хајднових руку добити Моцартов дух", немачка музичка већ је говорила о Волфгангу Амадеусу Моцарту као водећем композитору његове генерације. Штавише, критичари који су раније уздизали Хајдна, сада су у Моцартовој музици проналазили нове, неупоредиве и посве индивидуалне квалитете које су описивали служећи се естетичким концептом узвишеног, односно сублимног. Важно је приметити да се у оцени Моцартове уметности писци нису задржавали само на музичким параметрима, већ су у њој проналазили елементе фантастичног и наративног. Моцартова инструментална музика поређена је са поезијом, а критичари су у њој видели скривене емотивне наративе, чија је неизрецивост управо доприносила сублимности. Како би указао на ове квалитете, Аугуст Апел, критичар лајпцишких Општих музичких новина, је у свом приказу Моцартове Симфоније број 39 у Ес-дуру саставио песму која је требало да послужи као својеврсни превод ове симфонијске партитуре. Увод у први став, у темпу ларго маестосо, Апел је протумачио као похвалу боговима љубави, Еросу и Антеросу, као првим елементима у постанку света, док је наступајући Аллегро модерато наводно истраживао теме детиње насладе, животних жалости и моћи љубави да преброди недаће.

Идеје о сублимном, фантастичном и наративном садржају у музици убрзо су нашле плодно тло и у рецензијама Бетовенових опуса. Музички писац и уредник лајпцишких музичких новина (Allgemeine musikalische Zeitung), Фридрих Рошлиц, објавио је у оквиру своје збирке есеја о музици размишљања о Бетовеновој Сонати за клавир у Ас-дуру, опус 26, писана у облику приче у којој ситни немачки чиновник у варијацијама из ове сонате открива алегорични приказ сопственог животног пута. Реч је, наиме, о лаганом ставу у темпу Маестозо анданте, који је сам Бетовен насловио као „Погребни марш, о смрти једног хероја". За разлику од Апела, Рошлиц је желео да укаже на могућности многоструких наративних садржаја инструменталне музике, као и на важност ових читања за сам начин слушања музике. У конвенционалним приказима ове Бетовенове сонате критичари су говорили о „изузетној оригиналности" и сублимној слици постигнутој сједињавањем маскулине енергије и света интиме. Мање благонаклони критичари указивали су, пак, да Бетовен пише само за одређену групу љубитеља музике који су упознати са његовом уметношћу.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић