Светске музичке позорнице

Дела Волфганга Амадеуса Моцарта (Симфонија у ге молу, број 25, Кехлова ознака 183) и Ђоакина Росинија (Stabat Mater). Симфонијским оркестром из Барселоне и Каталонским националним оркестром диригује Риналдо Алесандрини. Суделује хор Мадригал. Солисти су: Марта Матеу, сопран, Мариане Беате Ћелан, мецосопран, Енеа Скала, тенор и Рикардо Занелато, бас. Снимак је са концерта одржаног 26. октобра прошле године у дворани Пау Казалс у Аудиторијуму у Барселони.

Како историјски извори наводе, Моцарт је Симфонију у ге молу, број 25, Кехлова ознака 183 компоновао 1773. године, непосредно после великог успеха који је имала његова опера-серија Лучо Сила. Дело је премијерно дириговао 5. октобра исте године у Салцбургу. Иако је имао само седамнаест година када је компоновао ову „малу ге мол симфонију", како се често означава у литератури, Моцарт је, између осталих младалачких симфонија, и овим остварењем допринео успостављању симфоније као стожерног дела и окоснице будућих концертних репертоара. Ово је прва Моцартова молска симфонија и једна од првих које имају коду. Интересантно је подсетити да је на њену популаризацију, између осталих, утицао и филм Амадеус Милоша Формана, из 1984. године, који и започиње карактеристичном, синкопираном темом првог става.

Иако је уживао велики успех посебно захваљујући операма Севиљски берберин, Пепељуга и Сврака крадљивица, из 1816. и 1817. године, а потом и низом опера које крунише Виљем Тел из 1829. године, (тада) тридесетседмогодишњи Росини одлучио је да се повуче са оперске сцене. Међу малобројним духовним остварењима овог композитора, а која су настала у другој фази његовог стваралаштва, налази се и Stabat Mater, грандиозна и импресивна десетоставачна композиција, писана за солисте, мешовити хор и оркестар. 

Године 1831. Росини је путовао у Шпанију где је упознао Фернандеза Варелу, државног саветника, који је од композитора поручио дело - Stabat Mater, по тексту хришћанске химне из XIII века посвећене девици Марији, а које је желео да буде изведено у Мадриду, на Велики петак. Росини је одмах започео рад на партитури, али је из здравствених разлога био спечен да је заврши, те је замолио свог пријатеља, италијанског композитора Ђованија Тадолинија да напише још неколико ставова, што је Тадолини радо прихватио. Међутим, када је партитура завршена, Росини ју је предао Варели, али као свој ауторски рад. Ова верзија дела изведена је на Велику суботу 1833. године у Катедрали у Мадриду. После бројних несугласица које су избиле између ова два композитора, некада блиских пријатеља, Росини је одлучио да Тадолинијеве ставове поново компонује, а дело је, са великим успехом, премијерно изведено у Паризу, у некадашњој сали Вентадур театра, 7. јануара 1842. године. Интересантно је истаћи да је марта исте године у Болоњи, на италијанској премијери овог дела, солистима, хором и оркестром дириговао Гаетано Доницети.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић