Мајстори барока – Јохан Пахелбел

Представљамо духовна и камерна дела Јохана Пахелбела, који је био један од најчувенијих оргуљаша и водећих немачких композитора друге половине XVII века.

Дуго је Пахелбел посматран пре свега кроз призму својих дела за оргуље и инструменте са диркама, али данас се сматра и изузетно важним аутором камерне и црквене музике. Његова вокална дела приказују не само инвентивност, већ и добро познавање реторичког и изражајног арсенала немачке певане музике XVII века уз утицај италијанског кончертато стила. Широка публика Пахелбела пре свега познаје преко његовог Канона који је добио најразличитија презначења у филму, рекламама и другим облицима примењене музике и који је саставни део концертних репертоара. Данашња музикологија оцењује да је Јохан Пахелбел – који је већи део свог живота провео као композитор, учитељ и оргуљаш у Ерфурту и родном Нирнбергу – био један од најважнијих стваралаца свог доба, чија дела не губе на свежини и поред проласка векова. 

Пахлебел је своја најважнија дела у погледу духовне вокалне музике Магнификате и Ингресусе написао у последњој етапи каријере, када се 1695. године вратио у родни Нирнберг где је добио место главног оргуљаша у цркви Светог Себалда. Ту је написао једанаест кончертато верзија Магнификата који представљају врхунац његовог стваралаштва. Они су писани за вечерњу службу у Светом Себалду, а како није било традиције коју је морао да поштује, Пахелбел се окренуо музици којој је био изложен као оргуљаш у катедрали Светог Стефана у Бечу, доносећи у протестантски Нирнберг музички идиом италијанске католичке богослужбене праксе, који је усвојио током 70-их година XVII века. Сви Магнификати су формално различити, чиме је Пахелбел искорачио изван стеротипа да стихови текста диктирају облик композиције. Понекад је цео текст химне третирао као једну целину, а негде га је делио и на дванаест ставова. У вокалној пратњи примећујемо стандарни гудачки ансамбл касног XVII века, у чијој су основи три виоле које имају хармонску улогу и две виолине које украшавају мелодије и ступају у имитационе односе са гласовима.  

У камерним делима овог мајстора, приметно је спајање немачког модела свите са француским и италијанским плесовима, а потом изражени варијациони принцип који произлази из теме уводног става – слободне инструменталне Сонате. На месту закључног става налази се чакона или жига, а у случају Четворогласне партите коју ћете чути у емисији, као занимљивост – Финале.  Ово дело поседује још једну необичну карактеристику, а то је одсуство класичног басо континуа, што је неке од истраживача Пахелбеловог опуса инспирисало да закључе да се ради о „првом гудачком квартету на немачком говорном подручју”.

Уредница Ксенија Стевановић