Бетовен и музичка критика

У току маја можете пратити трећи тематски циклус који емитујемо у склопу обележавања јубилеја Лудвига ван Бетовена, а у коме ћемо опус овог композитора сагледавати у контексту музичке критике његовог доба. У првој емисији слушаћете клавирске композиције Карла Филипа Емануела Баха и Лудвига ван Бетовена

Убрзо након ступања на музичку сцену, Лудвиг ван Бетовен је постао миљеник немачких критичара, који су у њему видели отелотворење музичког генија неспутане оригиналности. Дискурс о Бетовену формиран кроз рецепцију његових раних дела је у великој мери и данас присутан и добро познат љубитељима музике. Међутим, за разлику од саме музике, реторика којом је музичка критика говорила о Бетовену није била нова. Општа места, попут говора о генијалности, оригиналности, те неспутаној инвенцији којој се морају покорити окоштала правила музичке форме, била су присутна у немачкој музичкој критици деценијама, а први пут су формулисана у рецепцији композитора који је од Бетовена био старији више од педесет година. То је био Карл Филип Емануел Бах. Реч је о периоду настанка музичке критике на немачком језику, средином 18. века, који је коинцидирао са великим порастом понуде штампаних музикалија намењених грађанској класи, када је критика превасходно служила као својеврсни водич кроз нарастајуће каталоге музичких издавача. Критичари су били фокусирани управо на део опуса Карла Филипа Емануела Баха писан за кућно музицирање: његове сонате и, пре свега, фантазије за инструменте са диркама. Идеја Карла Филипа Емануела Баха као првог музичког генија била је кључна у утемељењу "Пантеона" немачких композитора: заметак овог пантеона је управо својеврсни дуумвират који су у осмој и деветој деценији 18. века чинили Карл Филип Емануел Бах и Јозеф Хајдн. Иронично, управо је ступање Бетовена на музичку сцену и формирање новог тријумвирата „бечких класичара" означило залазак Бахове звезде.

Утемељење Бетовена као новог музичког генија у немачкој музичкој критици изворно је засновано на рецепцији његових раних клавирских соната. Приказ трију соната из опуса 10, штампаних у Бечу 1798. године, које су објавиле лајпцишке музичке новине Алгемајне музикалише цајтунг, врло пластично трасира пут којим ће се кретати музичка критика. „Не може се оспорити", примећује критичар, „да је господин Ван Бетовен човек генија и оригиналности, који себи крчи нови пут". У приказу се појављује и име Карла Филипа Емануела Баха, као могућег узора за осећајни профил Бетовеновог израза. Међутим, критичар и даље вага између похвале за дубину и разноврсност инвенције и покуде за њену необузданост, која доводи до „бизарне хрпе музичких идеја". Наглашавајући да је ова збирка соната у смислу разложности музичког тока и економичности идеја ипак успешнија од претходних Бетовенових опуса, он прибегава и нечему новом у историји музичке критике: подвлачећи да је и сам „покушао да се постепено привикава" на Бетовенов израз, критичар Општих музичких новина уводи мотив који ће бити важан за рецепцију Бетовена, а то је да је публика та која ће морати да се привикава на композиторов израз, а не композитор на очекивања публике.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић