Светске музичке позорнице

Сергеј Рахмањинов: Свеноћно бдење, опус 37. Изводи Московски државни хор под управом Николаја Азарова. Солисти су: Полина Шамајева, мецосопран и Григориј Кузњецов, тенор. Снимак је са концерта одржаног 11. новембра 2017. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Москви.

Рахмањинов је Свеноћно бдење компоновао током јануара и фебруара 1915. године, а оно је премијерно изведено у Москви исте године када је Московским Синодалним хором дириговао Николај Данилин. Критичари и публика су дело прихватили са великим интересовањем, па је, након премијере, истог месеца оно изведено још пет пута. Иначе, ово је једно од ремек-дела руске православне црквене музике и једно од омиљених композиторових остварења.

Као чувар традиције руске школе и наследник романтичарске линије Петра Чајковског, Рахмањинов је Свеноћним бдењем, обликованим у петнаест сегмената за хор a capella, представио врхунац свог дугогодишњег интересовања за руску духовну музику. Наиме, пре него што је започео компоновање, Рахмањинов је проучавао православно црквено појање са Степаном Смоленским, хорским диригентом и једним од експерата за старо руско појање, коме је дело и посветио. У Свеноћном бдењу су заступљена три облика црквеног појања: старо руско појање које се одликује унисоним и мелизматичним литургијским мелодијама, грчки стил који је у великој мери усмерен ка рецитовању текста, као и кијевско појање које потиче из шеснаестог и седамнаестог века. Иначе, настанак дела је иницирало Свеноћно бдење Петра Чајковског, али за разлику од Чајковског, Рахмањинов је партитуру обликовао кроз сложеније хармоније, текстуалну разноврсност и учесталу употребу полифоније.

Емисију уређује Ирина Максимовић Шашић

број коментара 0 Пошаљи коментар